Kad mi je Sophie Fiennes došla sa idejom da načinim „perverzni vodič“ kroz kinematografiju, prvobitna zamisao nam je bila pokazati kako je psihoanalitička filmska kritika zbog uvida do kojih dolazi i koji nas tjeraju na promjenu cjelokupne perspektive još uvijek najbolja koju imamo. Otud i „perverzno“ u naslovu nema kliničko značenje, već upravo značenje „pervertiranja“ – iskrivljenja i izopačenja naše uobičajene percepcije.

“Da bi se bilo koja lepota dokučila, po mom mišljenju, neophodno je da se ispune tri uslova: da je priželjkuješ, da se boriš za nju i da je osvojiš.” 

Ovaj nadrealista, ovaj “fanatični borac protiv fanatizma” koji je na filmu bio ono što je Dali (Salvador Dalí) na platnu, otkrivao je deo po deo tajne zvane lepota, smeštajući je u svoje filmove na najfantastičnije načine. Tamo gde je Bunjuel (Luis Buñuel) umešao svoje prste, ne samo da apsolutno nije manjkalo režiserske umešnosti, već nije manjkalo ni poezije. One koja i u filmskom vremenu nesputano teče.

“Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.”

Sjećate li se SOCIJALIZMA? To vam je (i) ono kad idete kod liječnika i ne morate platiti da vam zaviri u grlo... 

Kad vam za ono AAAA… namah ne uzmu 20 kuna. Kad vam za neku RTG-snimku i najosnovniju uslugu specijalista ne naplate još nekoliko puta toliko.

Moja je generacija – sad smo negdje oko 50 – imala je tu povlasticu.

Povlasticu?

Da, baš to. Povlastica potječe od vlast… Sudjelovali smo – ili smo bar imali iluziju – da smo i sami vlast. Ili, da su vlast i država tu »radi nas«.

Doista, to je ono što se zvalo socijalizam. 

Rođen u Pаrmi u obzorje do tаdа nаjvećeg rаtа u istoriji (16.03.1941), sin velikog pesnikа Atilijа, odgojen u trаdiciji kulinаrstvа provincije „Reggio Emilia”, gde dominirаju kobаsice u odnosu nа pаstu, Bernаrdo Bertoluči (Bernardo Bertollucci), bio je predodređen dа nаprаvi nešto veliko nа nаjvećoj pozornici filmа. Otаc je bio i filmski kritičаr, pа je rаno detinjstvo proveo u tаmi bioskopske dvorаne.

Isuviše mlаd zа neoreаlizаm, levičаr po političkom opredeljenju, nаjpre аsistirа Pаzoliniju, а zаtim kаo koscenаristа potpisuje jedаn od nаjznаčаjnijih (аnti)vesternа u istoriji „Bilo jednom na divljem zapadu”(1970). Ipаk, bliži mu je rаdikаlizаm Godаrа, аli njegov zаštitni znаk postаje upotrebа dugog, i pokretimа dizаjnirаnog kаdrа. Kаdа se u finаlnu formulu umešаlа i erotikа, dobitnа formulа je kompletirаnа.

Betmen i Supermen su u poslednjem animiranom filmu o mračnom vitezu načinili iskorak drugačijim promišljanjem ideje pravičnosti, odgovornosti i slobode. To je učinjeno akcijama na koje nismo navikli čitajući i gledajući ova dva super heroja. Betmen je usmrtio svog glavnog neprijatelja Džokera, dok je Supermen na osnovu zapovedi američkog predsednika (koji je ustvari Ronald Regan) napao pripadnike vojske Sovjetskog Saveza.  

Betmen je sve do „Povratka mračnog viteza“ primenjivao princip Džona Loka po kome je čovek slobodan od svakog nasilja. Ta sloboda prirodno pripada svakom čoveku, te nije nastala kao proizvod društva. Štaviše, čovek ne bi trebalo da bude podređen volji ili vlasti nekog drugog. Prihvatajući takav stav, Betmen nije sprovodio smrtnu kaznu kao nehumani čin kojim se izvršava zadovoljavanje pravde. Time nije prihvatio osnovna opravdanja onih koji zagovaraju smrtnu kaznu – da je to pravedna osveta prema najokrutnijm zločincima, metoda zastraživanja prema budućim izvršiocima, te nužna zaštita društva uklanjanjem počinitelja, i najzad manji finansijski trošak za državu i poreske obveznike. Usmrćivanjem Džokera u poslednjem animiranom filmu Betmen je prihvatio, pre svega, opravdanje pravedne osvete. Time je prekršena prva sloboda koja je prirodom data, ali koja može biti ugrožena od strane drugih prema Džonu Loku – sloboda raspolaganja osobom.