Današnja pedagogija samo bledo odražava činjenicu da mi o čoveku i njegovim potrebama više ne znamo (ili ne treba da znamo) apsolutno ništa. Obrazovanje je i te kako politizovano, ideologizovano i u funkciji nečijih interesa.

Snaga savremenog sveta nije duhovna, već materijalna, a dokazuje se u moći da parališe duh koji bi mogao da ga kritički osmisli. Svaki sistem mora dopustiti kritiku svojih postavki. Mora dopustiti da bude ponovo vrednovan i ponovo osmišljen (ne i obesmišljen). Kao što možemo videti, opstaju kruti, nehumani, automatizovani sistemi, kao što je kapitalistička korporativna ekonomija. Duhovni sistemi poput obrazovanja i nauke na različite se načine (pri)klanjaju ekonomiji. No, ona ne voli da deli. Njoj se služi. Da parafraziram Basaru: “naše” Nacionalsocijalističko Ministarstvo prodalo nas je Svetskoj banci, čiji je bivši kancelar u Beogradu, Sajmon Grej (Simon Gray) još 2009. naložio racionalizaciju, privatizaciju i reformisanje kao preduslov daljeg zaduživanja. Nakon vapaja Ministarstva za novom dozom duga, neumoljiva statistička neoliberalna mašinerija Svetske banke isfabrikovala je izveštaj “Raditi više sa manje”. U ovom “proročkom” radu savetodavno-naredbodavnog karaktera, Sajmon Grej je predložio-naložio smanjenje troškova javnog sektora. A Svetska banka proriče samo ono što može da ostvari. Raditi, dakle, više sa manje. Manje čega?