Sve je počelo sasvim slučajno, i ni sam više ne znam kada sam se tačno zapitao o delotvornosti i posledicama mojih postupaka. Ako se to uopšte može nazvati postupcima. Najpre je ličilo na jednostavnu podudarnost, neplaniranu, nezlonamernu svakako, na puku koincidenciju događanja, tako čestu, kako u kolektivnoj istoriji jednog naroda ili čitavog sveta, tako u sitnim a paralelnim životima ljudskim. 

Mladi Novosađani sve češće dižu ruke od sizifovskog posla da svoj životni put krče obrazovanjem i vrednim radom, i odlučuju se da posao i egzistenciju obezbede članstvom u bilo kojoj stranci.

Pritom, ideologija stranke je ono što mlade najmanje interesuje, već prioritet pri odlučivanju partijskih boja kojima će se prikloniti imaju stranke koje su na vlasti. One, naime, mogu ono što Nacionalna služba za zapošljavanje ne može - pa se novosadska omladina odlučuje da proguta dostojanstvo zarad mogućnosti da ih stranka zaposli, gde bilo.

Jedan čovek pronašao posao, pa odlučio da, kao svaki pošten nalazač, isti vrati vlasniku. Otišao do obližnjeg javnog preduzeća, te pokucao direktoru na vrata.

- Dobar dan, je li ovo vaš posao? - upita čovek.

- Jeste! Zapravo, nije moj, nego moje svastike, ali to vam je isto, porodična vrednost, znate. Kako ste ga pronašli?! - otpozdravi direktor ushićeno.

- Preko veze - odgovori čovek.

- Bogu hvala i nebesima! Već sam mislio da sam ga zauvek izgubio! A tražio sam ga u svim oglasima sveta! Mogu li nekako da vam se odužim? Jeste li za kaficu? - upita direktor.

- Hvala, ne treba ništa, to je bila moja građanska dužnost - odvrati čovek. Posle je prodao račun za struju upola cene i ceo dan se častio šampitama.

Tog jutra, kao i svakog prethodnog u poslednjih pet, deset, ili možda petnaest godina, nije se sećao, a nije mu bilo ni važno, Strahinja Nenadić se probudio tačno u sedam i petnaest, počešao međunožje, protegao se zadovoljno, hitro ustao, razmrdao vrat, uradio dvadeset sklekova, a kada je otišao na pišanje, primetio je u ogledalu čudnu promenu na svojoj glavi, naime njegova kosa postala je zelena. Šta da se radi, ravnodušno pomisli Strahinja, kao da je tu nešto važno da li je glava zelena ili žuta, uostalom neko je sigurno hteo da ispadne ovako, šta ja tu mogu, izgovori poluglasno, sebi u bradu, sa kojom je bogu hvala sve još uvek bilo u najboljem redu.

Na četvrtoj planeti živeo je poslovan čovek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

-Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.

-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i šest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.

-Pet stotina miliona čega?