Čim proleće nadođe kao kiselo testo za štrudlu i usukani meda ode buditi mečku nadajući se njenim živahnim šapama po svom mišićavom torzu – mene obori slabotinja. Tako je od načala sveta: makar padali fratri s neba ili Kosovo, nakantavši Brazil, osvojilo Mundijal – ja se moram obesvestiti u postelju. Već prvi susret s ogledalom (koji i inače nije lak) govori "više od riječi": namrežgani podočnjaci, babunski nos, tresem se ko otrovani pacov, sve me boli (osim narodnih rana), veđe se pote, a ispod potiljka sudaraju podluburene misli.

U detinjstvu grip leže ko seljaku pivo ispred zadruge. Sve se ugodno preokrene: opružiš se ispred televizora, zatrpaju te grickalicama, svako malo uviruju komšinice s fruktal sokovima, a otac žalopojno u vremenu i prostoru locira trenutak kad je pobrskan virus: "Ma, sigurno prošlog petka kad je izašao bos na terasu da mi doda cvik-cangle." Dremkavo maštaš da će ti učiteljica konačno s domaćim poslati onu medenkicu, a ne opet buljavog Vlastu koji se zanese u priču kao buva na tocilu i izjede ti sve živce (i napolitanke).