Autor: Nenad Veličković

Zašto jedan prosječan Nijemac bez problema kupi novog golfa, a jedan prosječan nemanjić isto auto kupi kad se Nijemcu izliže? Zato što su Nijemci glupi, a mi smo nemanjići pametni.

Zašto Švajcarci svoj sir prodaju cijelom svijetu, a naš travnički jedva ako dobaci do Goražda? Zato što su Švajcarci glupi, a mi smo nemanjići pametni. Zašto Šveđani imaju Ikeu, a mi nemanjići Drvengrad? Zato što su Šveđani glupi, a mi smo nemanjići pametni.

Postoji običaj, u anglosaksonskom svijetu, da se maturantima ili diplomcima gimnazije, koledža ili fakulteta, na ceremoniji dodjele diploma prigodnim govorom obrati neki pisac ili druga pozvana slavna ličnost. Govor na kraju školske godine, tzv. commencement speech, maturantima Kenjon koledža održao je Dejvid Foster Volas (1962–2008). Možda i najdarovitiji američki pisac rođen u drugoj polovini dvadesetog vijeka umro je, nažalost, prerano; izvršio je samoubistvo 12. septembra 2008. godine.

Današnja pedagogija samo bledo odražava činjenicu da mi o čoveku i njegovim potrebama više ne znamo (ili ne treba da znamo) apsolutno ništa. Obrazovanje je i te kako politizovano, ideologizovano i u funkciji nečijih interesa.

Snaga savremenog sveta nije duhovna, već materijalna, a dokazuje se u moći da parališe duh koji bi mogao da ga kritički osmisli. Svaki sistem mora dopustiti kritiku svojih postavki. Mora dopustiti da bude ponovo vrednovan i ponovo osmišljen (ne i obesmišljen). Kao što možemo videti, opstaju kruti, nehumani, automatizovani sistemi, kao što je kapitalistička korporativna ekonomija. Duhovni sistemi poput obrazovanja i nauke na različite se načine (pri)klanjaju ekonomiji. No, ona ne voli da deli. Njoj se služi. Da parafraziram Basaru: “naše” Nacionalsocijalističko Ministarstvo prodalo nas je Svetskoj banci, čiji je bivši kancelar u Beogradu, Sajmon Grej (Simon Gray) još 2009. naložio racionalizaciju, privatizaciju i reformisanje kao preduslov daljeg zaduživanja. Nakon vapaja Ministarstva za novom dozom duga, neumoljiva statistička neoliberalna mašinerija Svetske banke isfabrikovala je izveštaj “Raditi više sa manje”. U ovom “proročkom” radu savetodavno-naredbodavnog karaktera, Sajmon Grej je predložio-naložio smanjenje troškova javnog sektora. A Svetska banka proriče samo ono što može da ostvari. Raditi, dakle, više sa manje. Manje čega?

Počnimo kako je to red od najsvežije vesti: britanske novine Guardian i New Stesman sredinom maja započele su seriju istraživanja o nameri premijera Dejvida Kameruna, da na najvažnija mesta u državi postavlja osobe koje su završile elitni Eton College, za čijih su 570 godina postojanja mnoge znamenite ličnosti, među kojima Orvel, Kejnz i dakako Kamerun, na njemu diplomirale. Teza pomenutih novina je da se tako „stvara meritokratija, koja čini prepreku socijalnoj mobilnosti“. Možda to i ne bi privuklo pažnju da tendencija nije rasprostranjena, pa je tako predsednik italijanske tehničke vlade Mario Monti za ministre postavljao uglavnom osobe koje su zavržile školovanje na Univerzitetu Bocconi, gde se i on školovao i postao predsednik Upravnog odbora. Diploma, ali ona provereno bliska, postaje osnovno merilo za izbor ljudi koji će vladati i shodno tome biti na najuticajnijim i najplaćenijim pozicijama u društvu. Sklon da u ekonomskim razlozima vidim poriv, mogao bih se zadovoljiti objašnjenjem da je manija za diplomama nastala zbog mogućnosti većih zarada. To objašnjenje je toliko jednostavno i lako da mora prouzrokovati sumnju u temeljitost. Sklonost da vodeće političke ličnosti biraju saradnike sa istog univerziteta po svemu sudeći potiče i otuda što je mali broj onih koji završe te vrhunske fakultete. Dakle, može se lako proveriti, pa nema mogućnosti falsifikata, sem ako i sami ti elitni ne počnu da prodaju falsifikate.

Šta kažu, a šta zaista misle profesori

  Streljani bubuljičavim pogledima drhtali su od besa ili nemoći, šamarali vas prekorima i bukvalno, nadimali se od želje da ukažu na pravi put – ne bi li vam što pre videli leđa. Vršili su torture, ali i molili za milost; lovili greške, pa bili ulovljeni u njima, terali vas da učite i učili vas da se terate. Vodali su vas po hotelima perolake D kategorije, skidali s vinjaka (ili razrednih šmizli) da vas popnu na bine i zidne novine. Presretali su vam matorce po haustorima, pa im vrdajući saopštavali da su umesto anđelčića zapatili kretena. Sa svojim demode manirima (ledene trajne, podgrejane pridike, zulufi i zulumi, prsluci, čarape boje senfa) – bili su tako dirljivo senilni. I najbitnije, kad god ih oborite, ustajali su da nastave borbu... Ali, da li ste ikad slutili šta su stvarno mislili o vama?