Seksanje

E sad, neću ni uopšteno o seksu, ne smatram se pozvanim ni dovoljno stručnim. Pokušaću da kažem nešto o seksu i invaliditetu i to samo iz sopstvenog iskustva, ili iskustva pouzdanih svedoka. Seks je u našem društvu još na neki način tabu, što je besmisleno, a može da bude i vrlo opasno, npr. za mlade, zbog polnih bolesti, maloletničke trudnoće i dr. Seks i osobe sa invaliditetom još je veći tabu, o kojem se nigde ne govori, potpuna je nepoznanica. Preuzimam na sebe da, urbi et orbi, saopštim: invalidi se seksaju ni manje ni više nego svi drugi. Toliko o tabuima i prećutkivanju. 

Napokon stigoh do iskustva. Posle povrede kičme slede dugo i neprijatno lečenje i neizvesna rehabilitacija. U toku rehabilitacije, a sve se dešava početkom devedesetih godina prošlog veka, društvo su mi pravili ranjenici iz tadašnjih ratova u kojima nismo učestvovali, sve redom mladi ljudi. Kada prođe akutna faza i prestane da vas boli šta vas je već bolelo, prvi znak da se oporavljate jeste kada primetite duge noge neke medicinske sestre. Ranjenicima je bilo malo teže, bilo im je potrebno otrežnjenje od sistematske indoktrinacije ludilom. Kod njih je to išlo ovako: prestane da vas boli šta vas je bolelo i prestanete da želite da ubijete svakog ko se drugačije zove, ili je druge vere i nacije, i konačno primetite te duge noge. Kada bi se to desilo, da je bilo pameti, bio bi to siguran znak da treba smanjiti fizikalnu terapiju i poraditi na resocijalizaciji. Zbog zastarelosti pristupa invaliditetu i invalidnosti u tim ustanovama, svi smo izgubili mnogo više vremena nego što je bilo neophodno. Napomenuo sam da smo svi bili mladi, uglavnom smo se svi brzo oporavljali, bar fizički. Elem, dođe trenutak da se suočite sa svojim invaliditetom. Ne znam koje smo pitanje prvo sebi postavljali, ali drugo je sigurno bilo da li ću moći, kada, kako, sa kim da se seksam. A onda dođe i dan kada se vaš vršnjak iznenada oporavi. Tu novost ni jedan od nas nije zadržavao za sebe. Svi su je ponosno objavljivali, neki su i častili, bilo je i nazdravljanja. Kad vam ponovo proradi mojo, to je samo prvi korak, lakši. Teži deo tek predstoji, a to je prihvatanje stanja invaliditeta, svoga tela i njegovih novih ograničenja. To zna da bude gadno i mnogi to nikada nisu uspeli.

Vratimo se seksu. Uprkos svim sekundarnim znacima da je porodični nakit sačuvan i u dobroj formi, svi smo bili veoma nesigurni. Pokušavali smo da se ohrabrimo gledanjem pornića, nije pomagalo. Neki od nas su čak, zavedeni, tvrdili da je za dobar seks dovoljno da govorite nemački, imate brkove i repove. Na kraju bi svi, ili većina, uspevali – stupili bi u vezu sa nekim ili bi je obnovili, i tu se završava naša priča. Kako mislite – nije neki kraj? Kako nije kad smo ponovo SEKSALI!