Dnevnik o Crnjanskom

Jutro sam dočekao budan. Zakrvavljenih očiju i požutelih prstiju. Gomila uredno spakovanih stvari stajala je nasred sobe. Nešto garderobe, jastuk, ćebe i tri velike kutije sa knjigama koje nikada neću stići da pročitam. Sve u u svemu, otprilike, jedan kubni metar. Toliko sam dosad nakupio i nakućio. Uskoro ću napuniti dvadeset devet godina. Danas ću se preseliti po dvadeset drugi put. Ponekad mi se čini, da sam samo ključeve sačuvao, sada bih od sveg tog gvožđa barem kućicu za kera mogao da izlijem.

– Stižem za pola sata – rekao mi je prijatelj, iz slušalice mog, sada već bivšeg, telefona.

Nisam znao šta bih sa vremenom, ni sa sobom samim u njemu. Uključio sam TV, nije išlo. Pokušao da gledam kroz prozor. Napolju nije bilo ničega što već nisam video. Uvek sam se grozio od pomisli na dan kada će mi sve postati poznato. Evo me, iako ne znam ništa i ništa nisam naučio. Nisam brao masline, nisam krstario morima. Nisam svirao gajde, nisam leteo avionom. Nisam štrajkovao glađu. Nisam popa oterao u pizdu materinu. Nisam se tukao u kafani, nisam bio u zatvoru. Nisam pravio vino. Nisam jahao slona. Nisam napisao pesmu koja ume da vrišti. Roditeljima nikada nisam rekao da ih volim. Nisam zasadio drvo. Nisam video Pariz. Čak ni Crnjanskog do kraja nisam pročitao. Nisam živeo, nisam se ubio. Ponekad se bojim da neću ni umreti.

Naslonjen na narandžasti jastuk, sanjao sam da trčim po travi. Da se smejem i saplićem o visoke stabljike zelja. Čuo sam majku kako me zove na večeru. Čuo sam dečje glasove koji me ubeđuju da ne treba da idem. Sanjao sam kako sam naučio da plivam i kako sam zbog toga najvažniji na svetu. Onda sam padao sa neke ogromne zgrade. U snu sam mislio kako već godinama nisam sanjao da letim. Probudilo me je zvono na vratima.

– Silazim za minut – rekao sam.

Pritisnuo sam metalno dugme i poslagao stvari po podu lifta. Jedna knjiga mi je ispala iz kutije. Još jednom sam ovlaš pogledao po stanu. Iako sam pokupio sve što sam imao, prostor nije izgledao ništa praznije. Na malom belom stolu, pored dvoseda, stajalo je parče hartije i olovka. Hteo sam nešto da napišem. Nisam znao šta. Pogledao sam knjigu koju sam pokupio s poda. Dnevnik o Čarnojeviću. Zgužvao sam papir i umesto njega stavio knjigu na sto. Zaključao sam vrata i spustio se do prizemlja. Ključ sam ostavio u poštanskom sandučetu. Pred zgradom je čekao auto.

Nakon sat vremena sedeo sam na starom kauču u malenoj sobi. Spram mene je stajala gomila uredno složenih stvari, zauzimajući gotovo ceo pod. Presekao sam plastičnu flašu, napravio pepeljaru i zapalio cigaretu. Ćutao. A hteo sam da govorim. Mislio o nečemu, valjda. Pokušavao da se setim stvari u koje još uvek verujem. Mladost? U nju već odavno ne verujem. Ne možeš verovati nečemu što se tek tako istopi i ispari. Verujem u senke. One me nikad nisu napustile. Verujem da reke ne teku uzalud. Verujem da je Hemingvej umeo da plače, da je Roki Balboa dobio svoj poslednji meč.

Ugasio sam cigaretu i prišao prozoru, smaknuvši debelu zelenu zavesu. Izgledalo je kao da se razvedrava. A ja sam znao da prave kiše tek dolaze. Zaključao sam vrata sveže izrađenim ključem i izašao na ulicu da gazim po barama. To me je uvek smirivalo. Osetio sam kako mi ledena voda natapa stopala. A bilo je proleće.