Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A proleće je.

,,Ali čemu sve nije jadni čovek izložen u ovom tamnom svetu i na kakve sve tegobe nije osuđen. I srećni i nesrećni dani njegovi sakriveni su u tami, a nema sudbina krije i čuva od čoveka sve što ga čeka i nikome ne da da unapred dozna šta mu se sprema.''

Simeon nije mogao da poveruje kako se među požutelim stranicama, koje je lagano listao, nalazi sve što je video, doživeo, opisi predela, ljudi, susreta... kroz dugih četrdeset godina. Prva beleška iz daleke 1744., poslednja 1784. Ceo život.