Mirko Tepavac: SEDAM TUŽNIH SLIKA

Slika druga:

Okolina Virovitice, početkom 1945. godine
Pomešani frontovi pobednika i pobeđenih, pucnjava na sve strane.
Skupine Nemaca, ustaša i četnika, odvojeno a nekad i zajedno, bez reda beže na Zapad da izbegnu zarobljavanje. Brojniji su od nas, ali dezorjentisani i obeshrabreni. Mnogo ih je, neke streljaju na licu mesta, druge skupljaju u grupe i odvode u sabirališta.
"Mirko!" - iznenadi me glas iz jedne grupe skupljenih četnika. "Ne daj da me streljaju... mogao bih vam biti od koristi... radio sam u Štabu Draže Mihailoviča. Mnogo znam! Sve ću vam ispričati. Pa valjda me nisi zaboravio, Radoslav Pavlović iz Zemuna... Sećaš se onih naših diskusija u literarnoj družini... Vi ste tada apsolutno bili u pravu, to moram da priznam, a mi smo, šta ćeš, tada bili pod uticajem..."

Slika treća:

Kancelarija sekretara Saveza boraca Jugoslavije 1949. godine. Traži me mlada, lepa žena (devojka?). Nastavnica je gimnazije u Prokuplju. Želi, kaže mi, da razgovara o jednom mojem ličnom prijatelju.
Dakle: "Ja sam sestra Radoslava Pavlovića! Znate ga, pa vi ste mu spasili život na kraju rata... vaš školski drug iz Zemuna... Osuđen je na 10 (?) godina robije, teško mu je, nije mnogo kriv, bio je, kaže, zaveden, sad se kaje... ali u zatvoru mu je teško. Molio je da vas nađem... Vi ćete, kaže, sigurno reći nešto gde treba, da ga puste, makar da mu smanje kaznu..."
Ohladi se i zbuni kad joj kažem da mu nisam ja spasao život, ni namerno ni slučajno, da nisam odlučivao o njegovoj sudbini, da ga znam pre rata kao antikomunističkog galamdžiju a na kraju rata, kako mi je i sam rekao, kao člana propagandnog odelenja pri Štabu Draže Mihailovića...
Ustaje, izvinjava se, žao joj je što njen brat, izgleda, ne razume šta se sve dogodilo, moli me da zaboravim njenu molbu, i da mu ipak makar ne otežam položaj posle ovog razgovora ... "Razumite me, brat mi je!"

Slika četvrta:

Mitrovačka kazniona 1950. godine. Sa piscem Oskarom Davičom odlazim jednoga dana da vidimo zatvorske zgrade i sobe u kojima smo, u različito doba i još različitijim prilikama i trajanjima, bili zatvorenici.
Mladička zgrada. Daviča poznaje upravnik kaznione, i on nas lično vodi u obilazak. Stražari pred svakom prostorijom, posle otključavanja vrata, glasno komanduju: "Mirno!". Neprijatno je, nismo došli da se uverimo u strogost prema kažnjenicima, nego da vidimo samu kaznionu. Tihi glas iza leđa: "Mirko!" - Trgnem se i pogledam: Radoslav Pavlović! Ohrabren "važnošću" gosta koga "lično poznaje", zanemaruje zatvorska pravila i blizinu upravnika kaznione: "Hvala ti što si mi spasao život, ali ovo, brate i nije nikakav život. Spašavaj što pre!... Ako ovde dugo ostanem neću moći da završim studije... Kakve će vam onda koristi biti od mene kad izađem".
"Radoslave Pavloviću!" - odazivam se rezignirano...
"Oprosti Mirko... nemoj glasno... nemoj mi otežati ako već ne možeš da mi pomogneš... oprosti, molim te!"

Slika peta:

Sekretarijat za prosvetu i kulturu Srbije, 1953. godine
Šef kabineta: "Jedan vaš školski drug želi nešto po ličnoj stvari. Makar samo da vas vidi i pozdravi..."
Ulazi: Radoslav Pavlović!
"Zdravo, Mirko. Najzad sam izašao. Mnogo ti hvala. Da nije bilo tebe ja bih još čamio tamo... Zatvori su vam, priznajem, odlični! Jeste, bilo je teško, ali se čovek zbilja opameti. Dakle, sada, ništa neće vredeti što si me izvukao ako mi ne nađeš zaposlenje... Znaš kakvi su ljudi. Čim kažeš da si bio u zatvoru, neće ni da razgovaraju... Ništa ne može bez neke veze... pa znaš i sam kako to ide... A pravo da ti kažem, ne bih ni primio makar šta... Imam još nekoliko ispita do diplomskog, a kod vas gde god pogledaš, sve neškolovani..."
"Radoslave Pavloviću."
"Izvini, molim te... pa mi smo tako reći školski drugovi, samo jedna tvoja reč... ili makar da... ako te budu pitali..."

Slika šesta:

Novi Sad 1958. godine. Predvorje prepunog restorana "Crvena zvezda", mimoilaze se oni koji izlaze i oni koji ulaze da nađu mesto. Glas iz ugla:
"Mirko!... Šteta što se srećemo ovako usput... a baš bih voleo s tobom da razmenim mišljenja... na žalost, tamo me čeka društvo. Ali, samo nekoliko reči moram da ti kažem... Ti si neka vlast... Dakle, to je užasno šta se radi sa inteligencijom u ovoj zemlji... dođe mi da odem negde gde se malo više ceni pamet i sposobnost... dokle će meni zapovedati oni od kojih sam školovaniji i pametniji... misle da sve mogu samo zato što su bili partizani... Na žalost, čekaju me!... Javiću ti se!"

Slika sedma i poslednja:

Početak zime 1973. godine. Ulica Moše Pijade, između zgrade "Borbe" i bivšeg Centralnog komiteta KP Jugoslavije. Čovek koji mi dolazi u susret, poznat mi je odnekud... Uostalom, svejedno, ionako se, od kad sam smenjen, ne javljam nikome prvi!
Radoslav Pavlović?!
Primeti me, vidim i da me je prepoznao... Za trenutak se koleba da li da zastane... Zatim, odlučno nastavi da se približava... I nekoliko koraka kasnije, demonstrativno okreće glavu prema zamrzlom vodoskoku na Trgu Marksa i Engelsa!

Mirko Tepavac (13. avgust 1922. - 28. avgust 2014.)
Iz knjige "MOJ DRUGI SVETSKI RAT I MIR", O ratu posle rata - autobiografski zapisi
Izdavač: Razlog, Zagreb; 2012.
Akuzativ, 02.09.2014.