Teret tržišne transformacije

Za neintegrisanu teritoriju je od vitalnog interesa da nauči na koji način se lokalno tržište pripaja globalnom, kako bi se pravovremeno preduzele preventivne mere socijalne zaštite. Uzaludno je spekulisati da li je sama integracija “dobra” ili “loša” jer ona odavno ima sve karakteristike neumitne vremenske nepogode od koje većina strada, manjina profitira ukoliko poznaje pravila igre, ali niko ne može da je preusmeri, odloži a kamoli izbegne.

Uprkos snažno propagiranom učenju da je osnovni pokretač socijalne aktivnosti urođena sebična materijalna ambicija koja rezultuje konkurentskom borbom za profit na samoregulativnom tržištu, nametanje jednom društvu takve neprirodno plitke i jednostrane slike o samom sebi nije ni jednostavno, ni brzo, ni jeftino. Naprotiv, neophodni su ogroman trud, vreme i sredstva zarad instaliranja potrošačkog mentaliteta na širokom društvenom planu.

Aktiviranje sebičnog gena izvode glomazne globalne institucije: STO, MMF i Svetska banka. Najčešće se uloga ovih institucija sasvim suženo tumači kao kreditna ili zajmovna ali u svakom slučaju pozitivna u “pružanju pomoći” ekonomski zaostalim područjima. Njihova istinska misija je da u praksi realizuju ogromnu kulturnu transformaciju koja potom treba manje-više bezbolno da porodi novo tržišno društvo. Njihov ultimativni proizvod je fiktivni recept koji “garantuje” materijalni prosperitet.

Kataklizmični kulturni prevrat se manifestuje i kroz suštinsku promenu zakonske regulative koja treba da omogući konačnu pojavu institucije slobodnog tržišta. Paradoksalno, tržišna ekonomija se možda nikada ne bi spontano formirala, kako se sa optimizmom proklamuje, bez kritične spoljašnje intervencije. Za tu “pomoć”, društvo se preko kreditne politike zadužuje generacijama unapred i ukoliko nije sposobno da pokrene neumoljivi točak tržišne privrede, postaje ovisno o donacijama i nemoćno da bez njih opstane.

Zemlja, rad, novac

U procesu tranzicije je neophodno oživeti tri esencijalna tržišta na kojima će cirkulisati fiktivna roba – zemlja, rad i novac. Prva u nizu je zemlja, te je potrebno utvrditi zakonske propise koji će podići neosvojivu kulu privatnog vlasništva nad dojučerašnjom prirodom koja se danas pretvara u robu za tržište. Ovaj preduslov je esencijalan. Često se kao ključni momenat koji je doveo do ogromne razlike u materijalnom razvoju između Severne i Južne Amerike navodi kobni nedostatak pravno institucionalizovanog privatnog vlasništva nad zemljištem u Latinskoj Americi, gde je teritorija nakon lokalnih nacionalnih oslobodilačkih pokreta uglavnom ostala u vlasništvu krupnih feudalaca što je gušilo privatnu poslovnu inicijativu.

Tržište rada od stanovništva zahteva do juče nepoznate žrtve. Ono čemu tržišne sile kao apsolutnom idealu teže je rad bez novčane nadoknade i dvadesetčetvoročasovno radno vreme. Tržište sa prezirom gleda na statičnost, sigurnost, stabilno zanimanje, beneficije i otpremnine. Prija mu pokretljivost, posvećenost, neprestano angažovanje. Zato uporno promoviše “nomadic life style”, doživotno učenje i po potrebi bespogovornu promenu zanimanja.

Ljudi će ubuduće raditi za novac. Ovo se najčešće ne razume u pravom svetlu. Stanovništvo će, dakle, raditi za novac ne da bi bilo plaćeno novcem, već kako bi opsluživalo prohteve novca pokoravajući se neumoljivim iracionalnim zahtevima i turbulentnim kretanjima na tržištu novca koji će na odlučujući način oblikovati realne sudbine, bez obzira da li je i koliko rad plaćen. Pojačana ponuda ili potražnja novca kao robe na finansijskom tržištu utiču i na variranje njegove vrednosti, što neumitno vodi zatvaranju nepotrebnih i eventualnom otvaranju drugačijih radnih mesta koja će bolje služiti interesima slobodnog protoka kapitala.

Treba uvek imati na umu da su zemlja (time i priroda), rad (time i čovek) i novac (time i privreda) takođe roba koja nije proizvod ali kojom se trguje i koja se vremenom troši. Trenutnu vrednost diktiraju aktuelna kretanja na odgovarajućem tržištu.

Nakon Drugog svetskog rata pa do svetske ekonomske krize u SAD-u je na primer evidentan zapanjujući porast rada za tržište. Istovremeno, po pravilu, rad je sve manje plaćen usled činjenice da je rad roba i da mu cena pada dok ponuda raste. Kada jedan član više nije u stanju da sam izdržava porodicu, tržište rada apsorbuje i ostatak porodice, a kada je i to nedovoljno, traže se dodatni, kratkoročni, sezonski poslovi, itd. Rad za slobodno tržište je uvek u funkciji povećanja obima (uz obaranje cene) rada sve do naredne ekonomske krize koju ne uzrokuje manjak, već naprotiv – višak (krajnje neravnomerno raspoređenog) materijalnog bogatstva.

Izdvajajući iz celokupne složene ljudske aktivnosti element tržišnog rada kao ekskluzivnog indikatora vrednosti individue u socijalnom okruženju, a stimulišući kod apstraktnog pojedinca sebičan materijalni interes kao ultimativni motiv, tržišno društvo se suočava sa novim paradoksom. Odnos između uloženog rada i dobijene najamnine odlučuje o društvenom statusu te se atomizovana individua trudi da sa što manje rada prisvoji što više materijalnog bogatstva. Raste tendencija da se “zabušava” ili “prevari sistem” gde je to moguće. Tržište je zato do perverzije zaokupljeno stvaranjem svih mogućih mehanizama prisile, merenja i kontrole rada oličenih u beskrupuloznoj birokratizaciji, što dodatno deluje na rastakanje društva koje treba da nauči da funkcioniše u novom kulturnom ambijentu u kojem međusobno poverenje vremenom atrofira. Problem je što birokratska straža hvata sitne ribe, dok one krupne prolaze neopaženo ili cepaju mrežu.

Kriza kulture

Pored ugroženog materijalnog opstanka društva u tranziciji, u smrtnoj opasnosti su prevashodno njegove kulturne institucije (u najširem smislu), nemoćne da prežive nova pravila igre, te se shodno tržišnoj retorici karakterišu kao “zastarele”, “prevaziđene” ili čak “zaostale”. Sva sredstva i sve snage su usmereni na pokretanje iracionalnog samoregulativnog tržišta kao “stabilne” osnove iz koje treba da poniknu i osavremenjene institucije. Privremeni institucionalni vakuum apsorbuje preostali kiseonik gušeći tako pređašnju više ili manje funkcionalnu kulturu. Zjapeći kulturni ambis nemilosrdno guta jednu ili dve dezorijentisane generacije, a ponekad se radi i o nenadoknadivim oštećenjima kulturnog tkiva, pa i o nestajanju celog društva ukoliko se ispostavi da je nesposobno da tržišnu transformaciju izvede na vreme, adekvatno i do kraja.

Eventualni neuspeh u instaliranju virusa sebičnog materijalnog prosperiteta isključivo se pripisuje socijalnom okruženju koje se transformiše, i to najširim slojevima koji od prispele “pomoći” osećaju jedino pad standarda usled gubitka stabilnih primanja, zdravstvene zaštite i kvalitetnog obrazovanja. Pomoć i nije namenjena podizanju standarda već formiranju samoregulativnog tržišta, pri čemu je za osiromašene pripremljen dug koji valja vraćati bez obzira na uspeh ili neuspeh “vakcinacije”. Dobar deo društva je osiromašen upravo neoliberalnom ekonomskom politikom koja zahteva formiranje mase mobilne i jeftine radne snage koja navodno olakšava pokretanje privatne poslovne inicijative esencijalne za materijalni razvoj koji se proklamuje kao neosporni ideal.

Ponekad je neophodna smena generacija u kojoj ključnu ulogu ima slabljenje uticaja porodice, vaspitanja i škole, kako bi se iz kolektivnog sećanja novog naraštaja potisnula drugačija kulturna prošlost u kojoj je preovlađivao osećaj stabilnosti, samouverenosti, solidarnosti, kolegijalnosti i empatije.

Društvu u tranziciji je neophodan kulturni prostor donekle zaštićen od pogubnog uniformnog ujednačavanja svetskih ekonomskih institucija, a zarad otvaranja mogućnosti bar delimičnog oslanjanja na sopstvene snage i formiranja klice lokalnog demokratskog diskursa.

Ni samu transformaciju nije moguće efikasno realizovati ukoliko je kompletno društvo izvedeno na brisani prostor kako bi bez zaštite bilo izloženo sterilizaciji pod neumoljivom presom globalne tržišne ekonomije.

Jovan Pavlović