Olivera Milosavljević: FAŠIZAM I ISTORIJSKI REVIZIONIZAM

Zašto domaća istoriografija, u javnosti vidljivom delu, slabo korespondira sa evropskim istoriografijama? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, uporedimo kako o istoriji misle jedan evropski i jedan domaći – sudeći po njegovom položaju – važan istoričar. Erik Hobsbaum piše da je istoriji potrebna distanca, ne samo od strasti, emocija i ideologija, „već od još opasnijih iskušenja ’identiteta’“. Istoriji je potrebna mobilnost i sposobnost da istraži veliku teritoriju, a anahronizam i provincijalizam su dva njena „smrtna greha“, oba nastala „usled velikog neznanja kako stvari izgledaju drugde“.

„Prošlost ostaje druga zemlja“, njene granice mogu preći samo putnici, a oni su po definiciji, „ljudi izvan svojih zajednica“. Zato interna istorija neke grupe, „istorija identiteta“, napisana samo za nju, ne zadovoljava – jer se svet „ne može izmeniti tako da se njoj dopada, niti se to može učiniti sa prošlošću“. S druge strane, domaći istoričar, pred milionskim auditorijumom kaže, a da nijednog trenutka nije svestan autodiskvalifikacije koju čini: „Nisu važne činjenice, važno je sa kim želite da se identifikujete u prošlosti, svaki narod ima pravo da bira sa kojom istorijskom ličnošću će da se identifikuje.“ Ove reči savršeno sažimaju dominantni istorijski revizionizam, kojem istorija isključivo služi za izgradnju „identiteta“ bez obzira na činjenice, znanje i kontekst prošlosti.

Odavno je poznato da interes za prošlost pokazuje koje odgovore u njoj traži savremeno društvo. Pre Drugog svetskog rata, taj interes je, u traženju granica nacije i nacionalne države, usmeravan na davnu prošlost, u kojoj su nalaženi uporište i odgovori. Međutim, najveća prekretnica u modernoj svetskoj istoriji – fašizam i Drugi svetski rat – kao planetarni poraz do kraja razvijenog nacionalizma, uz ogroman udeo u istorijskoj pobedi komunizma i internacionalizma, izazvala je konsternaciju nacionalizma. Njegova idejna osnova je sačuvana, ali javno eksponirana samo u emigraciji, negovana gotovo kao kućni ljubimac liberalne kritike komunizma u vreme hladnog rata. Šezdeset godina kasnije, s nestankom komunizma, nacionalizam se vratio na istorijsku scenu, u istom obliku i sa istom spremnošću da se ispolji i u najekstremnijem vidu, kao i pre više od pola veka. Zato je za savremeno srpsko društvo upravo taj kratak isečak prošlosti, Drugi svetski rat, postao vreme u kojem nacionalizam traži identitet i zamišljeni kontinuitet, iz koga je potrebno isključiti sve što kvari poželjnu lepu sliku, i neprijatelja – komunizam, i sopstveno potencijalno čedo – fašizam. U slučaju srpskog revizionizma dovoljno je analizirati ta dva aspekta: ideološku pobedu četničke emigracije i antikomunizam današnjeg pseudoliberalizma.

Četnička emigracija se vratila kući

Teško je razumeti identitet društva kome se za uzor nameću oni koji su lako napustili napadnutu zemlju ili oni koji su pobegli zajedno sa okupatorima. Još teže je objasniti društvenu patologiju novog identiteta u kojem su oni treći, koji su ostali u zemlji da se bore za slobodu, proglašeni zločincima. Savremeno „sećanje“ na komunizam u Drugom svetskom ratu je emigrantski konstrukt, odnosno, mišljenje emigracije izgrađivano posle 1945, koje je krajem osamdesetih doživelo „renesansu“ obeleživši povratak istim vrednostima i ciljevima. To što je „znala“ srpska emigracija, a što je postalo novo „sećanje“ obnovljenog nacionalizma u zemlji, svodilo se na nekoliko teza: srpski narod je oslobođenje 1945. doživeo kao novu, još goru okupaciju, cilj komunista bio je uništenje srpskog naroda, komunisti nisu imali podršku srpskog naroda. Ili kako je to sumirao kraljevski diplomata u, inače, za istoriju neupotrebljivim memoarima:¹ dok je Mihailović vodio „istinski narodni srpski pokret u kojem su učestvovali svi društveni slojevi“, partizanski pokret „nije bio spontan narodni ustanak“; za razliku od Mihailovića, Tito nije mogao naći utočište u Srbiji jer je cilj partizana bio „nametanje režima kojeg su se gnušali kao potpune suprotnosti njihovom životnom stavu“; komunisti su bili „vrhunski znalci psihologije“ pa su uspeli da privuku veliki broj „obeskućenih Srba“; optuživali su četnike za saradnju sa fašistima, a ovi su u stvari samo uspevali da „privole zaplašene Italijane da ih ponekad snabdeju oružjem“; Titovo ime znači „Tajna Internacionalna Teroristička Organizacija“; Tito je u Beograd ušao „iza leđa ruskih tenkova“, a stanovnici Beograda su ga dočekali „u mučnoj tišini i očajanju“; „teror novog režima uveliko je prevazilazio teror koji su sprovodili nacisti“, a deca su, kao u nacističkoj Nemačkoj, bila učlanjivana u pionirske grupe „organizovane po ugledu na Hitler-jugend“; Tito je morao da uništi Mihailovića jer je ovog „podržavala velika većina srpskog naroda“.

Te ideje srpske emigracije prepoznate su osamdesetih godina kao željeni „kontinuitet“ nekadašnjeg i savremenog nacionalizma. Sve što je pedesetih i šezdesetih godina štampano u emigraciji postalo je temelj nove „svesti“ i novog „sećanja“ srpske nacionalističke elite, nadograđen novim zapaljivim tezama sa aktuelnom sadržinom, uz zahtev da istorija od 1941. do 1945. „mora biti ponovo napisana“.

Antikomunizam

Očekivalo se da bi tranzicija, po definiciji, trebalo da bude obeležena kritikom autoritarnosti komunističke prakse. Ta vrsta kritike, međutim, najmanje je prisutna, što pokazuje da utemeljena analiza prošlosti nije ni cilj ni potreba vladajuće ideologije. Komunizam se odbacuje kao početak „pedesetogodišnjeg mraka“, ali ne zbog odsustva demokratije, već isključivo zbog nametanja – za nacionalizam neprivlačnih – pravila ponašanja za život u zajednici: kompromisa i tolerisanja različitosti.

Odbrana nacionalizma i odricanje njegove odgovornosti u prošlosti doveli su do toga da je primarna vizura iz koje se komunizam danas posmatra žrtvena pozicija sopstvene nacije, odnosno njene žrtve iz 1945. godine. Na tvrdnju da je u pitanju pijetet prema nevinim žrtvama sumnju baca činjenica da se u isto vreme skreće pogled sa prethodnih i potonjih žrtava, onih iz 1941. i 1991. Razlike u odnosu prema prvim, drugim ili trećim žrtvama i različit stepen „pijeteta“ prema njima zasnovani su isključivo na prihvatljivosti ideologija koje su ih proizvele. Žrtve iz 1945. su tako postale samo najizrazitiji argument i tačka na tvrdnju da je pobeda komunista bila ravna novoj „okupaciji“, a one su u novom „sećanju“ postale jedine vredne pomena jer su nacionalne i jer je njihov „dželat“ nadnacionalan. Potonje i prethodne žrtve, one iz 1991. i iz 1941. godine, treba zaboraviti jer je u ulozi njihovog dželata bilo previše „nacionalnog“ udela.

Komunizam je u novom „sećanju“ satanizovan iz nekoliko spoljnih i unutrašnjih razloga. Spoljni se mogu prepoznati u krahu komunizma u svetu devedesetih godina, koji je raščistio teren za nesmetano i nekritično „brisanje“ komunističke istorije, njeno izjednačavanje s fašizmom i razrešenje svih ličnih i kolektivnih frustracija kroz „obračun“ s mrtvim protivnikom. Unutrašnje razloge treba videti u pobedi nacionalističke paradigme kojoj je istorija komunizma postala suvišna zbog prekida kontinuiteta nacionalističke paradigme u prošlosti, zbog neželjenog sećanja na kolaboraciju „demokratskih“ i nacionalnih autoriteta, zbog potrebe da se definiše „žrtveni jarac“, odnosno „uzrok“ svih savremenih društvenih i državnih promašaja.

Istorija komunizma je savršeni „krivac“ za nedefinisanost države, za odsustvo društva, kulturnih vrednosti, „pravog“ sećanja, pa i samog, negde usput „izgubljenog“, identiteta. Zato je dominantna intencija dokazivanje da je Jugoslavija bila veštačka, a komunizam uvezena neprijateljska tvorevina, i da srpski narod nikad ni jednu ni drugu nije želeo, odnosno da su sopstvena etnička država i kapitalizam koje on danas izgrađuje nastavak „prirodnog“, komunizmom prekinutog kontinuiteta, čija je „prava“ istorija jedina vredna pamćenja.

Revizionizam i istoričari

Ciljevi revizionizma su lako dokučivi. Nova država, sa novom državnom ideologijom, u odsustvu vrednosti koje bi ponudila društvu kao vezivno tkivo zajednice u sadašnjosti, istakla je „novi identitet“, baziran na čikaškoj zamišljenoj prošlosti, koji može da stvori samo pisanje nove istorije umesto prethodne, magičnom reči obeležene „ideološke istorije“. Motivi istoričara da u ovom – danas nedvosmisleno ideološkom – procesu učestvuju mogu biti različiti: nekad su to duboka nacionalistička uverenja koja zaslepljuju kritičnost, nekad individualna nesigurnost koja uzrokuje potpadanje pod svaku vladajuću ideologiju, nekad uverenje da je dnevnopolitički „korektno pisanje“ intelektualni imperativ i pitanje „modernosti“ u nauci, nekad odsustvo adekvatnog odgovora drugih istoričara, bilo zbog uske specijalizacije, bilo zbog straha od nove ideologije ili samo od novih „autoriteta“ koje stvara pozicija u vlasti.

Posebno je pitanje koliki je doprinos istoričara istorijskom ravizionizmu, a koliko na njega utiču ideolozi bez obzira na profesionalno usmerenje. U čitavom procesu reinterpretacije nema nikakvih novih „otkrića“ niti bitnih „novih“ činjenica. Radi se primarno o pomerenom uglu u interpretaciji poznatog, odnosno o zameni vrednosnih stavova, koja ima za cilj da iz korena promeni vrednosno tumačenje prošlosti u pravcu poželjnom za novoizgrađivanu sadašnjost.

Nova slika fašizma

Za ovih dvadeset godina nismo dobili nijednu utemeljenu kritičku analizu komunizma; dobili smo isključivo reviziju Drugog svetskog rata, srpsku „majku“ Nedića, srpskog „domaćina“ Ljotića i srpskog „heroja“ Mihailovića. Ako promena u vrednosnom tumačenju prošlosti ima za cilj utemeljenje nove stvarnosti, onda novi „heroji“ svedoče da nova stvarnost koja sa njima gradi kontinuitet mora deliti i njihove vrednosne stavove i odbacivati vrednosne stavove njihovog protivnika. A svi oni su imali jednog protivnika – antifašistički partizanski pokret. Moglo bi se ovakvom zaključivanju prigovoriti da je pomerilo akcenat, odnosno da je savremeno pozivanje na Nedića, Ljotića i Mihailovića prisutno samo u onom delu gde su oni, kao i današnja „demokratija“, imali antikomunističke motive. Ovakav eventualni prigovor je manjkav zato što svesno zanemaruje celokupan kontekst tadašnje podele na faštistički i antifašistički svet između kojih nije bilo „prelaznih rešenja“, zanemaruje tadašnju nužnost opredeljivanja i adekvatnog aktivizma i, što je najvažnije, zanemaruje da na suprotnoj strani tog antikomunističkog opredeljivanja i aktivizma nije bila demokratija, već samo fašizam. Tu današnji revizionizam nužno prelazi granicu „antikomunističkog“ pravdanja kvislinštva tako što proizvodi dublju reviziju vezanu za ocenu samog fašizma.

Već je rečeno da bi antikomunizam sa demokratskih pozicija pretpostavljao kritiku autoritarizma. U srpskom društvu, međutim, on primarno sadrži njegovu antifaši-stičku negaciju sa argumentom da bi Srbija bez antifašističkog pokreta bila pošteđena razaranja, odnosno da bi kao članica Trojnog pakta ostala zaštićena. Svodeći pristupanje fašističkom paktu na pragmatizam, kolaboraciju četništva i odsustvo borbe protiv okupatora na mudru taktiku, Nedićevu ulogu na „ideološki“ antikomunizam, a sve zajedno na patriotizam, aktuelna ideologija potvrđuje da je za nju svaki pragmatizam i antikomunizam, uključujući i onaj sa nacističkih pozicija, sam po sebi demokratija i patriotizam. Zapadajući sve dublje u, kako veruje, evropski poželjni revizionizam, vladajuća ideologija je danas sasvim spremna da (svesno ili nesvesno, svejedno) dođe i do krajnje konsekvence: rehabilitacije samog fašizma.

Kada sva upotrebljena sredstva za negaciju vrednosti antifašističke borbe (rehabilitacija četništva, falsifikovanje partizanskog pokreta, relativizacija kvislinštva...) nisu dala željene rezultate, prešlo se na radikalnu, ali još uvek posrednu relativizaciju samog fašizma, prezentacijom i promocijom tumačenja iz „Evrope“ kao objektivnih, sa većim dignitetom, ali i kao bezbolnog oslobađanja od obaveze argumentovanja. Tu se pre svega radi o izjednačavanju fašizma i komunizma sa krajnjim ciljem relativizacije antifašizma, u kojem je komunistička levica imala nezamenljivu ulogu. Promocija ovakvih teza govori o nekoliko stvari. Pruža sliku podaništva nove ideologije prema „Zapadu“ čak i kada ovaj to ne traži, pokazuje spremnost na prihvatanje svake slike prošlosti samo ako joj je cilj negacija prethodnog sistema (ne zato što je bio nedemokratski već zato što je bio antinacionalistički), uključuje spremnost da se prihvati rehabilitacija nacističkih ideja samo ako će se time s nacionalizma generalno skinuti velika senka nepreglednih mogućnosti za njegov razmah.

Da bi realizovala svoj cilj, to jest da bi dala „demokratski“ legitimitet sopstvenom ogoljenom nacionalizmu, ideologija je danas u svom podaništvu došla do krajnje tačke spremnosti da se na prvi znak radikalno obračuna sa antifašizmom, svejedno da li komunističkim ili nekim drugim. U neuspelim pokušajima da prisvoji antifašizam i pripiše ga nacionalizmu i da „očisti“ kvislinštvo od fašističkih naslaga i prikaže ga kao demokratski antikomunizam, vladajuća ideologija se našla u procepu. Antifašizam će, ipak, zbog svog vođstva, trajno ostati „komunistički“ i samim tim za nacionalizam bez vrednosti. Kvislinzi će trajno ostati nacionalisti i zato nosioci poželjnih vrednosti.

Danas je odsutno svako „sećanje“ na fašizam. Taj termin je ispražnjen od sadržaja, na isti način kao što je ispražnjen i termin antifašizam. Ako je u nekom trenutku revizija Drugog svetskog rata i nastala iz antikomunističkih pobuda, danas se ona bezbolno, ali i dosledno, pretvara u relativizaciju fašizma. Ne može se iz antifašizma izvući jedan od njegovih temeljaca, a da se on sam ne zaljulja i na kraju ne sruši. Ovo nije ni lokalni, ni balkanski, ni srpski problem. Evropa se nikada ranije nije toliko trudila da pokaže svoju antifašističku osnovu, u opravdanom strahu da se, s nestankom bipolarnog sveta, u njoj samoj klatno opasno pomerilo udesno. Istovremeno, nikada nije više doprinela razvoju revizionizma nego kada je, vođena dnevnim potrebama obračuna s nepostojećim komunizmom – koji je proglasila za zlo jednako fašizmu – relativizovala antifašizam. Na „Rezoluciju Vijeća Evrope 1481“ pozivaju se kako bi sopstvena stanovišta pokazali kao ispravna i Stormfront i Hrvatska riječ, kao što se na „Rezoluciju Saveta Evrope 1481“ pozivaju i Pogledi i Monarhistiblog i Ravnogorski pokret…

Danas je u Srbiji fašizam samo reč u rangu psovke koja ne znači ništa, samo ružno zvuči. U većinskoj percepciji ona nema ničeg zajedničkog s nacionalizmom, nema dodirnih tačaka ni sa nekadašnjim pristupanjem Hitlerovom paktu protiv civilizacije, koji je danas proglašen patriotskim činom. U tu ružnu reč ne spadaju ni kolaboranti koji potpisuju da se na Univerzitet u Beogradu ne mogu upisivati „Jevreji i Cigani“; naprotiv, oni su čuvari „biološke supstance naroda“. U tu ružnu reč ne spadaju ni oni koji zajedno sa fašistima ubijaju borce protiv fašizma i njihove porodice, pa oni danas mogu da budu ugrađeni u temelj kolektivnog identiteta. Sva je prilika da oni uskoro neće imati ništa ni sa Hitlerom, budući da se svakodnevno serviraju nova „otkrića“ o njegovim „prijateljima Jevrejima“.

Može se zaključiti da je ono što se definiše kao suprotnost „ideološkoj komunističkoj istoriji“ Drugog svetskog rata zapravo samo prevrednovano, selektovano i ideološki oblikovano „mišljenje“ za potrebe dnevne konstrukcije novog identiteta. A opet, identitet koji revizionizam danas gradi i prošlost nekada nemaju dodirnih tačaka. Kako inače razumeti teze koje se istovremeno podrazumevaju mada se to kosi sa elementarnom logikom: komunisti su bili zločinci – „mi“ smo pobedili u Drugom svetskom ratu. Zato se mora postaviti pitanje: da li se možda istoričari suviše ozbiljno bave ovim pojavama ne uočavajući da je reč o fenomenima koji bi pre trebalo da budu predmet interesovanja stručnjaka iz sasvim drugih profesija? A pitanje o budućnosti? Očekivati od društva koje ne prepoznaje šta je bio fašizam u vreme Drugog svetskog rata da ga prepozna danas, prevelik je zahtev.

¹ Konstantin Fotić, Rat koji smo izgubili. Tragedija Jugoslavije i pogreška Zapada, Memoari, Vajat, Beograd, 1995.
 

Iz zbornika sa konferencije "Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam"
Izdavač: Udruženje Španski borci 1936-1939 u saradnji sa FPN Univerziteta u Beogradu, 2014.
Akuzativ, 27.02.2015.