Borislav Pekić: ISPOVEST KAO METOD

Juda je prodao Hrista, potom se raskajao. Ja pišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim bio Hristos.

Skretničar zaboravi na skretnicu – žrtava trideset. Ali to je bezličan broj. Jedina ličnost u toj katastrofi je – onaj koji je zaboravio. I ceo se naš posao sastoji u tome da dokučimo zašto?

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su kažnjeni. Drugi su smatrali da je bio u pravu, zatim su napisali memoare u kojima su časno priznali da nisu bili u pravu. Za to su nagrađeni. Osim toga, ta ispovest je, dovraga, tako lepo sročena da se vi prosto postidite što ste bili u pravu pre njih.

Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa. Poznate su nam sve osobine, navike jednog Landrija, a znamo li nešto o njegovim ženama? Ne verujem da smo sigurni ni u njihov broj. O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo – mnogo.

Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest.

Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu, najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.

Možete varati, lagati, obmanjivati, samo kad budete uhvatili malo vremena objasnite vaš sistem, recite nam niste li možda imali kakvih neprilika sa savešću. Dobro je imati ih, ne razume se takve da vas u nepodopštinama ometu, nego tek toliko da vam ove ne polaze za rukom baš sasvim olako. Grehove vaše to će snabdeti dušom nad kojom ćemo, dobar vam stojim, gorko plakati. Jer, ima li išta nepravednije od okolnosti koje prinuđuju čoveka da unesrećuje bližnje. Sami bližnji su sporedni. Oni nemaju dušu. Oni su tu samo da se ispolji vaša.

Možete pomalo i ubijati, pod uslovom da nam, kad sredite utiske, potanko opišete kako ste to izveli. Nije na odmet da nam date i neki dobar razlog. Njih ima na pretek gde god se obrnete, a vaš će čin posredstvom razloga postati životan.

Možete biti u zabludi koja će vaš narod dovesti do propasti, samo se na vreme pokajte, pokažite onako iz sveg srca da ste omanuli, eto desilo se, ispovedite se po mogućstvu u obliku višetomnih memoara, sa priloženim dokumentima, biranim rečnikom nam ispričajte kako se to sve slučilo (ako već ne mogu da vas čitaju žrtve vaše omaške, biće to dobra lektira za njihovu decu). Jer, najzad, ta nesrećna omaška, koja najčešće samo ističe vaš idealizam, to je vaša lična tragedija. Vama je najteže, i treba vas žaliti. (Vas nam je i najžalije.) Osim toga vi ste tako časni, tako iskreni, tako srčani. Vaša otvorenost je besprimerna moralna kuraž. Gotovo nam je krivo što niste malo više grešili, da bi se vaša plemenita istinoljubivost ispoljila sa još većom silinom.

Možete biti nekrofil, obijač sefova, razbijač glava, ubijač duša, dostavljač, varalica, najmljeni ubica, makro, tiranin, izdajnik, sadist, krijumčar droga, ucenjivač, seksualni manijak, ukratko sve što vam drago i što najbolje odgovara vašem pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta zaboraviti da to jednom stavite na hartiju. Predlažem vam da izjavite kako je ovaj kurvinski svet bio svirep i pokvaren prema vama, te da niste imali drugog izbora osim da od njega budete i svirepiji i pokvareniji, već prema tome koju nam vrstu zla ispovedate.

U stvari, ne shvatate ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine.

Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12,
Partizanska knjiga, 1984, str. (309-311)
Akuzativ, 06.10.2015.