Prvo je trebalo prihvatiti garsonjeru osuđenu da za svoga vakta ne vidi sunce u oknima. Naherena zgrada s izglodanim odmorištima bila je opkoljena betonskim grdosijama koje kao da su većale povoljan tren da je sabiju u pripadajuće podzemlje. Do iznajmljenog stana valjalo je proći hodnikom koji se klobučio vlagom i ispred odškrinutih vrata odakle su virile unezverene mačke, mimoići jurodivu baba Jecu koja me hvatala za rukav i preko zalogaja prskala bezube mantre zaumnog postojanja. Čak je i ćumez u koji sam se smestio – sa svojim nepojamnim ćorsokacima, krevetom na rasklapanje ne većim od daske za peglanje i prašnjavim zavesama bio kakvo-takvo sklonište.

Prevrele katodne cevi, usplahirene rotacije, histerije tezgi i neona, iskeženi bilbordi – samo su crveni fenjeri zavodljivog planetarnog bordela. Ništa nije skriveno – da bi bilo odgonetnuto, sve se naglašava i prostituiše. Vrednosti su ismejane. Tek kutijica šibica ili žvaka, neželjena zamena za kusur u supermarketu. Kič stvarnost koju bi trebalo, po recepturi Markiza de Sada, istucati jednim tučkom i njome namazati zidove nužnika. Ali, svet je takav! Ko ne nauči zavoditi biće žrtva modernosti u kojoj "svaki radnik može da kaže da je kurva, a svaka kurva – da je radnik".

Ako nisi kadar veštinu zavođenja usavršiti i do prstoliza doterati, bolje se pokrij preko glave i ni makac iz kuće. Inače, ostaćeš na začelju reda, konobarice će ti treskati pepeljaru o sto, šalteruše vaditi burek čim te vide, smetlari te škropiti prašinom, a panduri mastiti džepove tvojom crkavicom.

Nikad nisam pisao dnevnik. Mislio sam da je to zanimacija uštirkanih devojčuraka nestrpljivih da udome svoje brbljive zanose, latice osećanja koje će se prebrzo osušiti. U meni je, tokom tih godina, vlast često prelazila iz ruke u ruku. Svrgnuti tirani i vatreni odmetnici menjali su mesta. I nikom nije palo na pamet da zapiše nešto o tim prevratima. A u našem malom stanu, ruku na srce, nije ni bilo skrovitih kutaka neophodnih za tajni život lakovanih sveščica.

„Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac“; D.Radović

Uđite (tiho, baš na kokošijim prstima) u dečiju sobu i, pazeći da se ne nabodete na vibratore, pivsku srču ili špricačke igle, nadnimite nad usnulu glavicu s pitanjem da li su se i čijom greškom anđelu zapekla krila.

Danas uopšte nije teško (posebno ako nemate neki zdravstveni zglajz) napraviti dete. Potreban je pogodan, strašću nabijen prostor (u rasponu od napuštene ciglane do jahte na sprat), povaljiva partnerka, nešto obostrane želje i podešenih genitalnih nišana, pa već posle par karličnih trzaja možete očekivati da se neki spermatozoid, s borbenim rancem na leđima, iskrca u Uterusomandiji.

Čim proleće nadođe kao kiselo testo za štrudlu i usukani meda ode buditi mečku nadajući se njenim živahnim šapama po svom mišićavom torzu – mene obori slabotinja. Tako je od načala sveta: makar padali fratri s neba ili Kosovo, nakantavši Brazil, osvojilo Mundijal – ja se moram obesvestiti u postelju. Već prvi susret s ogledalom (koji i inače nije lak) govori "više od riječi": namrežgani podočnjaci, babunski nos, tresem se ko otrovani pacov, sve me boli (osim narodnih rana), veđe se pote, a ispod potiljka sudaraju podluburene misli.

U detinjstvu grip leže ko seljaku pivo ispred zadruge. Sve se ugodno preokrene: opružiš se ispred televizora, zatrpaju te grickalicama, svako malo uviruju komšinice s fruktal sokovima, a otac žalopojno u vremenu i prostoru locira trenutak kad je pobrskan virus: "Ma, sigurno prošlog petka kad je izašao bos na terasu da mi doda cvik-cangle." Dremkavo maštaš da će ti učiteljica konačno s domaćim poslati onu medenkicu, a ne opet buljavog Vlastu koji se zanese u priču kao buva na tocilu i izjede ti sve živce (i napolitanke).

Mislite da je lako živeti u provinciji? Svi vetrokazi miruju, vazduh je težak i lepljiv, a pod nogama, kao suve grančice, krckaju zgažene ambicije i iluzije. Bog je, svakako, znao šta radi kad je stvarao provinciju, ali toliko se može reći i za pakao.

Provincija je zarđao voz, ko zna kad iskliznuo iz šina. Tračnice i pragovi su pokradeni i više se nema kud. Ostaje besomučno "kruženje istog". Uloge su odavno podeljene, glumci su omamljeni i loši, dekor amaterski sklepan, dramaturg mamurno otaljava – a vi ste prinuđeni da istu bledu izvedbu gledate svakog dana.

Šta kažu, a šta zaista misle profesori

  Streljani bubuljičavim pogledima drhtali su od besa ili nemoći, šamarali vas prekorima i bukvalno, nadimali se od želje da ukažu na pravi put – ne bi li vam što pre videli leđa. Vršili su torture, ali i molili za milost; lovili greške, pa bili ulovljeni u njima, terali vas da učite i učili vas da se terate. Vodali su vas po hotelima perolake D kategorije, skidali s vinjaka (ili razrednih šmizli) da vas popnu na bine i zidne novine. Presretali su vam matorce po haustorima, pa im vrdajući saopštavali da su umesto anđelčića zapatili kretena. Sa svojim demode manirima (ledene trajne, podgrejane pridike, zulufi i zulumi, prsluci, čarape boje senfa) – bili su tako dirljivo senilni. I najbitnije, kad god ih oborite, ustajali su da nastave borbu... Ali, da li ste ikad slutili šta su stvarno mislili o vama?