- Nije li morbidno praviti fanzin dok traje rat?

- Ne, - odgovorila sam - Morbidno je što traje i uopšte postoji rat dok mi pravimo fanzin.

             # Odgovor urednice fanzina „Batschka Tribune“ na pitanje prijatelja

Kada su svojevremeno pioniri anarhopanka britanski bend Crass kreirali svoj logo (polomljena puška Tompson, korišćena u Drugom svetskom ratu, uokvirena velikim slovom A) time je jasno stavljeno do znanja šta članovi benda misle o ratovima. Na logo se nadovezuje i njihova čuvena krilatica “Fight wars not war”, a ovaj izrazito antiratni stav, koji je na njima svojstven način radikalizovan, potiče od hipi prošlosti samih članova grupe. Nedvosmisleno je da, po ko zna koji put, anarhisti nastupaju sa antiratnih pozicija, još jednom pokazujući javnosti svoje trajno opredeljenje protiv rata. Pod uticajima svojih inostranih uzora anarhopankeri sa područja bivše Jugoslavije, pored ostalog, u vreme izbijanja rata na ovim prostorima ostaju verni antiratnim principima koji su već duboko ukorenjeni u anarhopank subkulturi.

Septembra 1941. godine Kraljevo se nalazi pod nacističkom okupacijom. Ustaničke trupe se približavaju gradu, koji će se ubrzo naći pod njihovom opsadom. Grupa mladih vatrogasaca Dobrovoljne vatrogasne čete se odlučuje na smeli podvig. Rešavaju da se izvuku iz grada i priključe partizanskom odredu “Jovo Kursula”, koji se nalazi u okolini Kraljeva. U tome uspevaju prolazeći pored zbunjene nemačke straže na mostu preko reke Ibar. 

Tragovi anarhističkog delovanja mogu se pronaći u antičkom periodu, i mnogi autori se slažu da je oličen u kineskom taoizmu ili grčkom sofizmu i stoicizmu. Tako na primer, pojedini teoretičari pronalaze tragove anarhističkog učenja kod kineskog mislioca Lao Cea ili grčkog filozofa Zenona. Upravo je Zenon, po rečima Petra Kropotkina, učio o slobodnoj opštini bez vlasti i nju suprostavio utopiji vlasti u Platonovoj Republici. Ono što povezuje ova učenja sa anarhizmom je, pre svega, sumnja u moralni autoritet države. I u narednim epohama, pod uticajem antičkih mislilaca, pojavljuju se pojedinci ili grupe koje su dovodili u sumnju autoritet vladara, crkve ili neke druge institucije. Kliford Harper, autor knjige „Anarhija – grafički vodič“ pronalazi da su se slobodarski pokreti pojavili već početkom 13. veka, u obliku „Free spirit“ pokreta, koji su bili izrazito anticrkvene orijentacije. 

Početkom 80-ih godina prošlog veka u predgrađima pojedinih američkih gradova (Vašington, San Francisko, Los Anđeles, Boston) nešto se zanimljivo zakuvavalo. Jedan deo američke mladeži nije bio zadovoljan svojim praznim životima, gubljenjem vremena na dosadnim časovima, licemernim ponašanjem njihovih roditelja i društva uopšte. Sve to ih je nateralo da jednostavno stvore neki drugi svet. Svet u kome će, iako marginalizovani, moći da ispolje svoj bes, frustracije i negativnu energiju. Izgledalo je da su pronašli pravi način za to. Rešenje za njihove probleme bila je hardcore subkultura. Sam termin je jako teško objasniti, i najbanalniji prevod bi bio - tvrdo jezgro, ali on je postao univerzalni pojam iza koga se krije posvećenost i požrtvovanost. Odjednom više nije bilo bitno da li će neko postati član školskog tima u fudbalu ili biti izabran za „kralja“ maturske večeri. Najbitnije je bilo da se ode u najbližu garažu, odvrne pojačalo do kraja i na sav glas vikne: „We're just a Minor Threat !!!“ Zašto je čitava jedna generacija bila toliko besna? I na koga su ti mladi ljudi bili tako kivni? Šta ih je podstaklo da probaju da promene svet oko njih?  Odgovor na to pitanje možda je dao pevač benda D.O.A. kada je na jednom koncertu upitao okupljenu masu: „Ko je bila osoba koja je najviše uradila za hardcorepunk ’80-ih? I ja ne govorim o Jello Biafri ili John Lydon-u“; nakon kraće pauze, odgovorio je: „...pa to je Ronald Regan! Svi su ušli u pank zbog njega“.