Preko zidova nacionalizma i rata

Još pre nego se međunacionalna mržnja pretvorila u odvratan rat između dojučerašnjih komšija, jugoslovenski pankeri su sredinom osamdesetih uočili da se situacija u Jugoslaviji otima kontroli. Zbog toga su slali apele svojim istomišljenicima širom nekadašnje zemlje da ne nasedaju na jeftine provokacije novih republičkih rukovodstava, već da zadrže prisebnost i jugoslovensku orijentaciju, iz ma koje republike da dolaze. U uvodu drugog broja novosadskog fanzina „Bolji život“, iz 1987. godine, pored ostalog se kaže: „Kad budete čitali u ovom broju report sa ljubljanske scene, na moje pitanje – šta misli o nacionalizmu – Niger kaže da je to opet ono staro bezvezno pitanje, e ja kažem da nije (…) Kako ja mogu da ostanem miran kad na zidu pročitam Srpski nacionalni front? To je sve naša svakodnevnica i ako ne budemo dovoljno hrabri da razbijemo tu nacionalističku đubrad budite sigurni razbiće oni nas. Zato pankeri dokažite da nemate minimum mozga a maksimum podignute kose, dokažite da mislite svojom glavom, dokažite da pesnice nisu sve što možete da pokažete. Dokažite najzad da je Jugoslavija jedna i da je najjača kad smo svi zajedno.“ Međutim, apeli nisu urodili plodom, te je raspad SFRJ protekao u najgorem nasilju na teritoriji Evrope od završetka Drugog svetskog rata, u kojem su čak učestvovali i pojedini predstavnici pank pokreta (setite se vođe Delija, tzv. Pece Pankera, ili Satana Panonskog).

Daleko od svetlosti pozornica ili velikih gradskih trgova koji su bili poprište „mainstream“ antiratnih kampanja, poput pokušaja popularnih rokera da pesmom „Mir, brate, mir“ utiču na društvo da se okane ratovanja, mladi sa novonastale anarhopank scene, u skladu sa svojim antimilitarističkim i antinacionalističkim shvatanjima, takođe daju svoj, skroman ali nemerljiv, doprinos ideji zaustavljanja rata i nasilja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Njihov značaj utoliko je veći jer su se samoinicijativno, na principima solidarnosti i samoorganizovanosti, okupili i u vreme opšteg mraka, predstavljali svojevrstan svetionik zdravog razuma. Krajnji rezultat su neprekinute veze između aktera scene sa celog eks-jugoslovenskog prostora, uprkos strogoj kontroli, i on je ubrzo svoju materijalizaciju dobio u obliku biltena „Preko zidova nacionalizma i rata“. Bilten je okupljao „slobodoumne ljude koji žive u Hrvatskoj i u Srbiji“. Pod direktnim i neskrivenim anarhističkim uticajima, autori/ke biltena su smatrali da su pravi agresori zapravo „države, sve države, gospodari, političke vođe, vojnici, svećenstvo“, a žrtve napada su „svi izrabljeni, radni ljudi, nezaposleni, umirovljenici, studenti, bez obzira da li su Hrvati, Muslimani ili Srbi.“ Krajnji cilj njihovi napora bio bi stvaranje „društva bez država i granica, bez izrabljenih ni izrabljivača, društvo u kome bi se svatko mogao udružiti sa svakim u cilju zadovoljenja vlastitih potreba ne gubeći iz vida potrebe drugih.“ Negde istovremeno sa biltenom organizovano je i niz drugih zajedničkih akcija, poput turneje bendova Totalni Promašaj iz Srbije i Bad Justice iz Hrvatske, po Sloveniji 1997. godine, ili bendova Unutrašnji Bunt i Radikalna Promjena 1998. godine. A na polju diskografije objavljena su dve antologijske ploče – split album Totalnog Promašaja i Bad Justice i kompilacije eks-jugoslovenskih bendova pod nazivom Preko zidova nacionalizma i rata, na kojoj se našlo sedam bendova sa ovog prostora.

Kao nastavak antiratnog angažmana usledila je akcija pod imenom „Antiratna kampanja“. Nju je inicirala grupa aktivista različitih organizacija, među kojima su Studentske unije (Filozofski, Matematički, Ekonomski, Biološki, Elektrotehnički fakultet, itd), Grupa za libertetsku inicijativu Beograda (GLIB), Žene u crnom, Grupa neodgovornih građana i Kreativna radionica iz Kraljeva, i mnoge druge formalne i neformalne organizacije, pojedinci/ke i grupe. Kampanja je počela svoj rad uoči izbijanja sukoba na Kosovu gde se po rečima njenih učesnika „javlja novo potencijalno žarište ratnih sukoba i stradanja, a akteri na političkoj sceni i gotovo celokupna javnost ne pokazuju interesovanje ni sposobnost za drugačije vidove rešavanja kriza.“ Glavni cilj je bio ostvarivanje pozornosti čitave javnosti, a način na koji je to trebalo ostvariti bila je podela milion letaka na teritoriji čitave Srbije, sa akcentom na gradove u centralnoj Srbiji i Vojvodini. Još pre nego je kampanja krenula, formirane su radne grupe koje su imale zadatak „da obavljaju pripreme za sam početak akcije (šire informacije o pokretanju Kampanje, okupljaju nove aktiviste, kontaktiraju medije, osmišljavaju propagandu, traže logističku i materijalnu pomoć…)”. Vinovnici scene su dali nemerljiv doprinos promociji ove kampanje, pružajući joj prostor u fanzinima, radio emisijama, dobrotvornim koncertima, a ne mali broj je aktivno učestvovao u realizaciji aktivnosti. Na prvi pogled, ideja tadašnjih antiratnih aktivista deluje naivno, ali opet treba razumeti kontekst u kojem se pojavila. Sredina 90ih  predstavljala je period čvrste političke kontrole i jake policijske represije, pa su sve ove akcije, naivne ili ne, predstavljale način da se taj režim ugrozi.

Kao deo šire antiratne kampanje sredinom 90ih se pojavljuju prvi pozivi za uvođenje prigovora savesti. Zapravo, po tadašnjem Ustavu (član 137.) i Zakonu o Vojsci (članovi 296-300), u Srbiji je postojalo pravo na prigovor savesti, ali odredbe su bile diskriminatorske, a sam zakon se uopšte nije sprovodio. Iz tih razloga bilo je neophodno učiniti napor i izvršiti pritisak na vojne i civilne vlasti kako bi se zakon, koji je postojao na papiru, sprovodio u delo. Vrhunac akcije predstavlja potpisivanje peticije, koja je imala preko 500000 potpisa, i formiranje komisije koja je radila na izmeni dela zakona koji se tiče prigovora. Rezultat je usvajanje izmena i uvođenje prigovora savesti kao alternative tradicionalnom služenju vojnog roka pod oružjem. Međutim, borba za promenu zakona nije bila nimalo laka. Otpor društva i institucija je bio žilav i uporan. Čak su i 2000. godine usledile zabrane aktivnosti zagovornika prigovora savesti, poput zabrane održavanja javnog skupa u Kraljevu, koji je zabranjen od strane tamošnje policije uz obrazloženje da „mi treba da odbranimo umornu Srbiju, a ne da radimo sumnjive stvari sponzorisane od Zapada.“ Kao i u slučaju drugih antiratnih kampanja, anarho-pankeri uzimaju učešća i u ovoj, dajući tako svoj doprinos stvaranju uslova za nužnu demilitarizaciju društva.