Mary JANE

Mary JANE

Novi Sad

Gustav Klimt: SLOBODA JE ŽENA

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontroverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti. Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga. Njegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene. Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda. Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije. Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti. 

VAN GOG: Pisma bratu

 „Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“

Uvek je pokušavao da pronađe idealnu boju sunca, mešajući je sa crvenim tonovima sutona, ljubičastim čempresima i tragovima zvezda iznad polja. Uvek je tražio svoje ptičje gnezdo tumarajući po nepoznatim evropskim gradovima, lutajući u cipelama koje su u porama svojih đonova i dalje nosile zrnca zemlje sa holandskih drumova. Te cipele, večno same u svojim koracima, ostavljale su tragove smisla svetom, bojeći usnule pejzaže. Za uzvrat nisu dobile ništa, sem promrzlih prstiju, loše nameštenih soba u potkrovljima, pogrešnih dodira i razočarenja. Ruke velikog majstora, impulsivnog slikara, strasnog vladara bele tkanine u drvenom ramu, morale su ljudima dokazivati da su žive, da imaju ime i prezime i da se razlikuju od drugih ruku po svojim pokretima, zanosima i upornošću.

BILLIE HOLIDAY: Život (ne)potrošenih poljubaca

Bluz je poezija i uteha tužnih ljudi. Poeziju stvaraju izgubljene ljubavi, nedostajanja, zvuci gramofonskih ploča u praznim sobama, papir potrošen na pisma koja nikada nisu poslata. Bluz je slika „Ranjenog anđela“ Huga Simberga, osećanje bola, poslednje nade, ljubavi, smrti, večnosti i jedne „Dame koja peva bluz“.

Bluz je Billie Holiday. Tuga. Nasilni muškarci u njenom životu. Propali brakovi. Narkotici i alkohol. Njena bolnička soba. Nepregledni hodnici i stubišta sa zidovima okrečenim u zeleno i miris hlora u vazduhu. Prazan krevet posle njene smrti i otvoren prozor. Pocepana istorija bolesti. 

TOM WAITS - Glas boje burbona

Njegov klavir je uvek u stanju teškog pijanstva. Njegov svet je zelen, jer on zna da se proleće ne može zaustaviti. Kada ode, niko neće znati da ga nema. Njegova Alice i on žive negde između ljubavi, pijani na mesecu ili negde na samom dnu sveta. Tamo ponekad zaigraju ruski ples, dok joj on priča o gresima svog oca i upozorava je da nikada ne razgovara sa strancima. 

 „Siđi sa krsta, iskoristićemo drvo!“ - rekao bi Tom Waits. 

Rukavica Dore Maar

Zahvaljujući poznanstvu sa francuskim pesnikom Polom Elijarom i odličnom poznavanju španskog jezika, francuska umetnica-slikar, poeta i fotograf, Dora Maar (Henriette Theodora Marković), 1936. godine na terasi Café les Deux Magots u Parizu, upoznaje španskog slikara Pabla Pikasa. Poznanstvo sa Pikasom će joj potpuno promeniti život, i kao ženi i kao umetnici. Dora Maar je toga dana za samo nekoliko trenutaka osvojila Pikasa. Ona je navodno, iz svoje torbe, izvadila nož i počela da ga zabada između prstiju, dok su joj na rukama bile rukavice. Dora se povredila oštricom noža, a njena rukavica je ubrzo bila pokrivena crvenim mrljama od krvi. Pikaso je bio iznenađen, ali i oduševljen tim prizorom, te je zamolio Doru da mu pokloni svoju krvavu rukavicu, koju je kasnije čuvao u svom ateljeu.

Čarls Bukovski - „Živim samo da bih napisao još pesama“

„Samo me prepustite vetru, gurnite me preko ivice kuhinjskog stola tamo gde nebo pada u more - do poslednjeg neizrecivog kraja koji ćemo jednog dana svi mi doživeti i konačno spoznati.“

Bes. Tuga. Žene. Kocka. Alkohol. Iznajmljeni stanovi. Bubašvabe. Prazne flaše. Bolest. Pisaća mašina. Bukovski. 

Edvard Munk - Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.
Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

How's your heart doing?

SOPHIE ZELMANI

 Rođena je 1972. godine u Stokholmu. Pevačica, tekstopisac i kompozitor. Gitaru joj kupuje otac kada je napunila četrnaest godina. Od tada počinje da komponuje i piše tekstove za svoju muziku. Nakon što je poslala tri demo snimka poznatim švedskim izdavačkim kućama, javio joj se švedski Sony, za koji 1995. godine snima svoj prvi album pod nazivom „Sophie Zelmani“. Pre toga nikada nije nastupala pred publikom. Sophie je 1995. godine dobila švedski Grammy za najboljeg mladog autora, a iste godine bila je nominovana i za najbolju pop pevačicu Švedske. Njena muzika je, pored Švedske, veoma popularna i u Americi i Japanu, iako se Sophie retko pojavljuje u javnosti. Jednom je izjavila da je želela ,,samo da snimi album".

 Autor je svih pesama i tekstova na prvom albumu. Te pesme predstavljaju okno njenog idealističkog pristupa ovoj vrsti stvaralaštva. Ostala je verna svom zvuku, tonovima, osećanjima i ljubavima. O njima govori u svojim pesmama, sve do poslednjeg albuma koji je izašao 2011. godine pod nazivom „Soul“. Tekstovi su joj vrlo jednostavni, lako shvatljivi, sa svedočanstvom o proživljenom iskustvu, ali i o upornom traganju za idealom o kom piše. Taj ideal je prati još od vremena prvog albuma, kad je bila devojčica sa kosom vezanom u rep, u žutoj kišnoj kabanici i kariranoj košulji, koja kaže „Oh please mama, don't torture me this way", što predstavlja trag njenog pubertetskog bunta. Na istom albumu peva „There's something about the night, brings out the woman in me“, na taj način priznajući da je devojčica postala žena, ali da ta žena nikada neće zaboraviti devojčicu u sebi.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top