Više ni ne znam da li sam je voleo. Ne znam ni da li sam je poznavao. Živeli smo posve različite priče, koje su se sasvim slučajno slile u jednu. Na kratko. Onako nenadano, kako to obično i biva dok život ne počne da se dešava vođen nekim nerazumljivim spoljnim komandama. Sad znam da sam tada još uvek bio dečak. Ona je bila devojčica. Nismo previše pričali, ali smo se nekako čudno razumeli. Možda pogrešno, ali smo se razumeli. Sve što sam znao i voleo bilo je gotovo nevidljivo pred onim što je ona imala. Na moju sreću, oboje smo tada verovali da se znanjem ne može disati. Voleli smo Miljkovića, jablanove i tišinu. Smejali se deci što ispred dragstora menjaju svet. Hodali smo ćutke, ponekad se ljubili. Terao sam je da mi govori o Parizu, o kome je, kao i o svemu drugom, znala mnogo više od mene. Pričala mi je kako joj je ćale pijan plakao u kanalu kad je umro Dali. «Moj je bio predsednik sindikata, pa šta?!», kikotali smo se kao deca. Jednom sam joj poklonio pesmu, sveže odštampanu na jeftinom belom papiru. Nisam joj rekao da nije za nju napisana. Možda to nikada nije ni pomislila. Ipak, kada je sada pročitam, ne znam kome sam je drugom napisati mogao. Potajno smo verovali u dobro, ali smo to prećutkivali. Sprdali smo se s nesrećom što je cvetala iz televizije i crnih hronika dnevnih novina. Nekakav morbidan članak o mrtvim bebama, koji sam našao pod mokrim cipelama u njenom stanu, mesecima sam nosio u novčaniku. Čitali smo ga zajedno, smejući se. Kod nje sam prespavao samo jednom. Dugo me je zajebavala što nisam smeo da se svučem, i što sam noć proveo sklupčan na najudaljenijem delu kreveta. Soba joj je bila šarena, a u akvarijumu su, čini mi se, plivale neke smešne ribe. Imala je gomilu muzike. Ponekad čujem neku od pesama koje je volela. Onda smo jednostavno prestali da se poznajemo. Razmenili smo nekoliko gadnih reči, koje ću, zakleo sam se tada, zauvek pamtiti. Sad se ne sećam nijedne. Mislim da se više nismo videli.

Očekivao sam "izvini". Mada bi, verovatno, realnije bilo nešto kao "u redu je, dešava se, izguraćemo i ovo nekako". A onda me je poput metka pogodilo "mislim da bi najbolje bilo da se iseliš i da se više ne viđamo". Glupi SMS! Široki, sivi bulevar stegao mi je vrat vrelom julskom prašinom i u momentu me oborio na prvu klupu. Uplašio sam se da ću zaplakati. Zapalio cigaretu. To je jedino što se u ovakvim trenucima... (Čudno je reći "ovakvi trenuci". Kao da sam sve to nekada živeo. Bilo kako bilo, fakat je da ništa nisam naučio). Elem, to je jedino što se u ovakvim trenucima može uraditi. Sa kutije mi se kezilo upozorenje o štetnosti duvana, potkrepljeno pretnjom da nikada neću imati bebu. Ma nije valjda? Nakon pola cigarete smogao sam snage i ponovo se pridigao na noge. Koračao sam kao da sam tek prohodao. To je od vrućine, mislio sam, dok mi je sunce pržilo glavu i izgorela ramena. Još jutros, ona se smejala mom belom dupetu, koga vrelina nije uspela da oboji. Probudio sam se oko deset. Nedelja. Dočekala me je u hodniku, sa kesama u rukama. "Bila sam na pijaci", rekla je kroz smeh. Jutarnje ispijanje kafe je ritual važniji od molitve. Navikao sam da to radim sa njom, mada nikada o tome nisam razmišljao. Kafu je obično pripremala ona. Samo bih otvorio oči, a na malom stolu pored kreveta čekala me je crna, mirišljava šolja. Za mene sa malo mleka, za nju sa isto toliko mleka i nešto manje od pola kašičice šećera. Bio sam namršten, kao i obično. Život mi je već odavno otišao u kurac, a ja više nisam imao snage da se ponovo pokrećem. Verovao sam... Lažem. Možda sam priželjkivao, ali je nemoguće reći da sam verovao da će se išta samo od sebe promeniti. Znam da ju je to nerviralo. Ipak, trudila se da me nasmeje. I uspevala je u tome. Barem na kratko. Bila je previše ozbiljna. To je ono što je nerviralo mene. Utoliko su njeni povremeni detinjasti izleti izgledali još detinjastije i iskrenije. "A koliko me voliš?", pitala me je. "Misliš da te volim?" "Nisam te dobro razumela. Rekao si jako, ili baš-baš jako?" "Dobro, volim te malo." "Izvini, opet te nisam razumela. Kažeš baš-baš?" "OK, neka bude baš-baš." Ljubio sam je u dlan, smejala se. I ja sam se smejao. Bilo je dana kada smo se smejali satima, jurili se po malom stanu, čupali jedno drugom uši, štipali se i grizli poput štenaca. Znao sam da mrzi kada joj dodirujem kukove i stopala, i to sam obilato koristio. Bilo je i onih drugih dana, kada smo satima plakali. To želim da zaboravim. Svejedno, sad više ništa nije važno.