Još jednom je izvesni događaj, čija se nesmiljena najava u većinskoj Srbiji doživljava kao apokaliptičarska tendencija zamaljskog šar(m)a, dobio oznaku zbivanja „visokog bezbednosnog rizika“. I još jednom je država pokazala silu da zabrani, ali ne i moć da zaštiti ili odbrani osnovna ljudska prava. Da, još se jednom u noću prikrivenoj varijanti „održala“ kompresovana – short version – Parada  ponosa u Beogradu. I glave su, kako tvrdi režim, sačuvane. Ali samo zato što im nije dozvoljeno da se po dnevnom svetlu na ulicama promole. Tim načinom im se svakako šalje nedvosmislena poruka da tako treba i da ostane. 

Naslov teksta sam uzeo iz odlične kolumne Andreja Nikoladisa objavljene na stranicama Slobodne Bosne još tamo 2004. godine pod nazivom "Nele Karajlić: Baš četnik", u kojoj autor poprilično jasno i decidirano svrstava Nenada Jankovića u red ljudskih ruina proizašlih iz rata na prostoru bivše SFRJ. Ipak, ovaj tekst neće imati intenciju baviti se isključivo likom i djelom Nenada aka Neleta ili samim ratnim raspadom "sarajevske pop-rock škole, za što je potrebna dublja analiza" kako mi sugerira koautor teksta Sarajlija Irfan Karagić, bez pretjerane ambicije za ulogom suca ili porotnika imam potrebu napisati nekoliko rečenica o bendu koji je uvelike utjecao na mnoge generacije ovih prostora, pa tako i na moju malenkost.

Beograd je raspadom Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka postao obeležje urbane elefantijaze. Prevelika glava na malom telu dovoljna je da se poremeti ravnoteža. Veliki broj stanovnika glavnog grada, pogotovo u odnosu na prvi sledeći grad, uglavnom je obeležje nedovoljno razvijenih ili u razvoju nedovoljno usklađenih sredina. Ovde čak nije reč o razvoju, već o prostom rastu. Rast bez razvoja dovodi do sloma. U slučaju Beograda on je najpre počeo da se uočava u socijalnoj sferi. Jer, kao što znamo, svi prostorni problemi, ma kako ih definisali, društveno su proizvedeni. Priču o Beogradu valjda će ispričati oni koji ga bolje poznaju. Međutim, ono što jeste konstanta tokom najvećeg dela njegovog dosadašnjeg trajanja, jeste senka koju baca na svoju okolinu. Na većem prostoru i senka se manje primećuje, sem ukoliko ne postoje oni koji uvek prvo senku primete. Takav je slučaj sa Novim Sadom. Uvek, hvaleći se da mu je sopstvena veličina baš dovoljna i da je baš ona oličenje humanosti i udobnosti za život (što uglavnom nije sporno), Novi Sad je video u Beogradu neprestanu smetnju ostvarenju potpune idile.

„Kad bi Evropa bila kafana, Beograd bi se nalazio negde na putu do wc-a“, primetio je nedavno, i prilično precizno, jedan moj stari prijatelj kojeg u poslednje vreme, zbog objektivnih okolnosti, viđam izuzetno retko. Pa se okrenuo u mestu i otputovao nazad za London, grad u kom živi poslednjih dvadesetak godina i iz kog ne namerava da se vraća.

Po toj njegovoj kosmogoniji, London je – pretpostavljam – znatno bliži centru kafane. Ili paba, da budemo precizniji.

Zašto bi se, onda, i gde bi se to, moj prijatelj vratio?