Proklamovani cilj nove serije Radoša Bajića izuzetno je ambiciozan. Autor ga najavljuje kao delo koje će na neutralan način obraditi veoma osetljivi period Drugog svetskog rata na tlu tadašnje Jugoslavije, pomiriti četnike i partizane, pružiti realnu sliku oba pokreta, i sve to bez ikakvih ideoloških uticaja. Kako u sve to ne poverovati kada je seriji dao sasvim neutralno ime, koje jasno pokazuje da neće zauzimati ni jednu ni drugu stranu: „Ravna gora“.

Ako snimate dokumentarac o večitom derbiju i nazovete ga „Marakana“, izvesno je da će u vašu nepristrasnost verovati samo ljudi koji baš i nisu briljantno inteligentni. Međutim, temama kao što je Drugi svetski rat uopšte ne treba davati neutralan tretman: ono što se zapravo traži jeste objektivnost. Pronađite norveški film koji na neutralan način tretira Vidkuna Kvislinga i norveški pokret otpora Milorg, francuski dokumentarac koji ravnopravno prikazuje Petena i De Gola, ili nemačku seriju koja miri suprotnosti između Hitlerjugenda i die Weiße Rose. Nema ih. Doduše, izvesno je da ćete naći pregršt onih koji nude objektivnu sliku, ali tu balansa nema, a razlog tome vrlo je jednostavan – ne treba da ga bude. Film, serija ili knjiga ne treba da veštački proizvodi nacionalno jedinstvo iskrivljavanjem istorijskih činjenica, ali trejler koji se ovih dana pojavio na internetu pokazuje da je „Ravna gora“ krenula upravo tim putem.

U novembru 2012. realizovan je projekat „Zajednička borba" u vidu nosača zvuka (CD), nastao kao poduhvat antifašističkih grupa sa prostora bivše Jugoslavije. Ova inicijativa svakako je nužan, poželjan i dobar refleks ljudi sa pretežno punk-rock scene, koja je umnogome zanemarena i bez uživanja sistemske podrške. Ukoliko se obrati pažnja na jasnu antinacionalističku i antifašističku nastrojenost prisutnu na CD kompilaciji, ne čudi što je ova podrška izostala od strane zvaničnih struktura. Njihova se dominacija u vlastitim parohijama (ex YU republikama) održava na ideologiji nacionalizma i novostvorenog ideološkog bastarda s pravom nazvanog anti-antifašizam. U tom pogledu projekat „Zajednička borba" je odraz protesta, promišljenog prkosa i kosmopolitskog nastrojstva nosilaca ove ideje, usmerenih protiv sve snažnijeg rehabilitovanja kvislinških i profašističkih snaga iz Drugog svetskog rata u svakoj od bivših jugoslovenskih republika.

„Je l’ da, vi ste antifašisti...?!“ 

Kondukter i kontrolor GSP-a su me pogledali zabezeknuto, ispadale su mi brošure o antifašizmu na blatnjav pod autobusa. Hajd’, čik, kaži da si fašista, je l’...

„Znate, žurim u Skupštinu Grada, trebalo bi da govorim na tribini... uskoro će Dan borbe protiv fašizma i rasizma, pa obeležavamo... evo, ovo sam ja pravila...“ i tutkam brošure  kondukteru u ruke… ,,znate... tribina NIKAKO NE MOŽE DA POČNE BEZ MENE“ i sve se smeškam, jako sam važna, jako - u pizdu materinu: ,, ... ne mogu početi bez mene, samo... nemam para za kartu... mogu li da sednem ?“

Kondukter i kontrolor me i dalje zabezeknuto gledaju, pa jedan u drugog, i klimnu glavom.

Sedoh. Mislim, zemljo otvori se i progutaj me! Čitav sam taj dan stopirala, 80 km sitne kiše i magle. Bez dinara u džepu već danima, banka je zadržala novac na svom računu (kapitalistička bagra), ni ta sića od honorara što je zaradim, s mene pa na uštap, ne može da mi legne u novčanik. Uzgred, imam neki dečiji novčanik kupljen u kineskoj radnji, količina novca koji zarađujem taman u njega stane - džeparac.