THE DOORS – Absolutely Live
Elektra, 1970.

  Svaki roker, naročito onaj vremešniji, ima tačno izdiferenciran stav prema live („živim“) albumima: ili se ide u krajnost (o njihovoj besmislenosti, jer se koncertna atmosfera, navodno, ne može adekvatno dočarati u privatnosti sopstvene sobe; suprotno, o nesumljivoj relevantnosti indikatora istinskog kvaliteta izvođača van uštogljenosti studija), ili se od koncertnih ploča kompromisno zahteva da sadrže što više studijski neobjavljenog materijala, a da već poznate numere poprime sasvim nove aranžmane. Dupli album „Absolutely Live“ evergreen-četvorke „The Doors“ ima sve što je potrebno da zadovolji ukuse svakoga od njih, ali i postavlja vrlo visoke standarde, koji se i danas moraju poštovati prilikom realizacije „živih“ ploča. Tu se ne radi samo o muzici i uobičajenim reakcijama publike. Na primer, ovekovečeni su, slično kao na „Woodstock“ albumima, pozivi i zahtevi organizatora da se bar donekle poštuje red, da se ne istrčava na pozornicu; o Morrisonovoj konferansi da previše i ne govorimo: „Dame i gospodo, ne znam da li uviđate; ali večeras ste na posebnom putovanju (eng. trip) /frenetično odobravanje/... ne na takvom, ne na takvom“.