Da li će svi naši mediji jednog dana biti tabloidi.

Mediji utiču na to da se zabava prihvata u neograničenim količinama. Medijsko komuniciranje uređuje se prema zakonima zabave i razonode.

Napisao: Dragan Koković

Zabava najčešće opravdava samu sebe i nema neke ozbiljnije ciljeve i poruke. Nije bez razloga upozoreno da čovek koji nema šta da radi osim da se zabavlja, na kraju krajeva, počinje da se dosađuje. Istorija poznaje mnoge primere kad je neobuzdana žeđ za zabavom vukla sa sobom moralnu degradaciju i razvoj sirovih strasti.

Idol ima obožavaoce, uzor poštovaoce. O"bož"avanje, to jest odnos prema "božjem" je simptom nižeg stepena razvoja svesti, i nije etimološka slučajnost da je taj pojam na taj način zaživeo i u popularnoj kulturi. Odnosno, iz tradicionalne civilizacije on je prenet u modernu i izražava isti psihološki odnos. Jer, odnos prema uzoru je racionalan i kritički, dok je prema idolu iracionalan i detinji. Potreba društva za idolima je samo produžavanje infantilne, nerazvijene svesti u život i iskustveni svet odraslih, "zrelih" građana.

"Zaboravlja se da opredeljivanje za neko zlo, makar to bilo i ‘manje zlo’, jeste najbolji način da se ono produži."

"Kada pred sobom imaš samo dve mogućnosti, izaberi treću." [Diavolo in corpo, 1999]

Pre nekoliko godina, u vreme izbora, jedan poznati italijanski novinar pozvao je svoje čitaoce da zapuše noseve i da svoju građansku dužnost ispune tako što će glasati za partiju koja je tada bila na vlasti. Novinar je dobro znao da se narod već decenijama guši od smrada prave institucionalne truleži u koju je ta partija bila utonula, zbog zloupotrebe vlasti, korupcije, prljavih poslova, itd. Ali, jedina alternativa na političkom tržištu u tom trenutku bila je levica, što je izgledalo još gore. Prema tome, čoveku nije preostalo ništa nego da začepi nos i da glasa za one koji su već bili na vlasti.

Američki filozof, politički aktivista i lingvista Noam Chomsky, profesor na MIT-u, sastavio je listu deset najčešćih i najefikasnijih strategija kojima se, korišćenjem medija, pribegava manipulaciji stanovništvom. 

Zahvaljujući medijskoj propagandi stvarani su ili uništavani društveni pokreti, opravdavani su ratovi, promovisane određene ideološke struje, pa čak data uloga medijima kao proizvođačima stvarnosti.

Kako otkriti najčešće strategije za razumevanje ovog psihosocijalnog alata u kojem nedvosmisleno svi učestvujemo? Podsticanje gluposti, promocija osećaja krivice ili konstruisanje veštačkih problema a potom njihovo magično rešavanje, samo su neke od tih taktika.