Definicija demokracije kao sistema koji nije dobar – ali je najmanje loš oduvijek me izbacivala iz takta. Vodio sam često rasprave i uvijek smo dolazili do toga da sistem predstavničke demokracije treba mijenjati. Danas je svima jasno da je sistem generator problema, a nikako sustav rješenja istih. Društveno političko uređenje je potrebno mijenjati u cijelom svijetu, Hrvatska nije nikakva iznimka. Kroz naš sustav mane su se samo pokazale u grotesknom obliku.
Događaji iz nedavne prošlosti to vrlo zorno pokazuju. Uzet ćemo posljednji primjer izbora u Hrvatskoj. 

Pre 14 godina sam se u svome diplomskom radu bavila, između ostalog, fenomenom i pojmom krize, a u svrhu pojašnjavanja urušavanja  jugoslovenskog društva. Pisala sam tada da se krizna stanja u širem smislu reči vezuju za „momente”,  „periode” ograničenog vremena trajanja, sa tendencijom njegovog daljeg skraćivanja i zapaženim uticajem „opšte volje”. Pisala sam tada da se kriza kao stanje kod nas modifikovala u krizu kao našu dugoročnu stvarnost; da su  njena dejstva, uticaji i posledice u tolikoj meri pogubni da se izlaz iz lavirinta skoro i ne vidi.

Danas, od svih definicija krize koje sam tada navodila, najprimerenijom (obzirom na vremensku distancu i posledice koje su društvene i političke turbulencije proizvele u Srbiji) mi se čini ona Karla V. Dojča, američkog politikologa, koja kaže, parafraziram, da ukoliko se ponašanje (loše po sistem) nekog aktera, unutar sistema, ne promeni u vremenskom tesnacu, kao posledica nastupa veliko oštećenje sistema. To smo i dobili - ozbiljno oštećen politički sistem i njemu primereno, razoreno društvo. Dakle, nerešavanje ozbiljnih političkih i društvenih problema dovelo nas je ovde, danas. Zašto je problem nesagledivo veći i ozbiljniji danas nego li je to bio pre deceniju i više? Uzroka je mnogo, ali bi se uopšteno moglo reći da danas, kao proizvod nerešavanja tih i takvih problema imamo  politički sistem koji se zasniva na političkoj moći i volji nekolicine ljudi, a ne na vladavini zakona. Sa druge strane, imamo izmučeno, iscrpljeno društvo 20-godišnjim konstantnim osiromašenjem, ne samo finansijskim, već ako ne i najvažnijim vrednosno-moralnim sunovratom, čije ćemo posledice gledati (ali i trpeti) još dugo. Na našem primeru se vidi da uvek može još gore i još dublje.

Nekoliko hiljada ljudi je čekalo u napetosti. Neki su galamili. Neki su ćutali. Neki su malo galamili, malo ćutali. Trg je bio pun, iz reflektora je sijalo mlečno svetlo. Prigodna muzika je dolazila iz zvučnika.

Pronese se glas: Ide! Nastade muk. U masu hrupi on sa svitom. Ruke je podigao visoko iznad glave pozdravljajući masu, koja poče da skandira njegovo ime čim je shvatila da se to od nje očekuje. On se osvrtao oko sebe gledajući blago naviše. Bio je ukočen, očekujući da će okupljeni da ga dodiruju kako kakvu relikviju. To se nije dogodilo, nego su samo tapšali i vikali.
I stupi pravo za govornicu. Tu je mahao još neko vreme, klimao glavom, osmehivao se, stezao šake iznad glave, stavljao ruku na srce i još koješta pokazujući koliko je ganut, tronut i dirnut.
Kada se oduševljenje smiri, on značajno podiže bradu i reče:

 -Braćo i sestre!

 Braća i sestre zapljeskaše. Braća stegnuše vilice, a pojedinim sestrama zaiskriše suze u očima.