Creston Davis, Director Globalnog centra za napredne studije intervjuirao je hrvatskog filozofa Srećka Horvata. Tema razgovora je njegova najnovija knjiga Radicality of Love (Polity Press, 2015) koja govori o ljubavi.

32-godišnji hrvatski filozof i aktivist Srećko Horvat na glasu je kao „jedan od najuzbudljivijih glasova njegove generacije“ (njemački časopis Der Freitag). Prošle godine objavio je politički traktat, u koautorstvu sa Slavojem Žižekom, „Što Europa želi?“ koja je prevedena na desetak jezika. Njegova  knjiga „Radikalnost ljubavi“ upravo je izašla kod britanskog izdavača Polity Press, a knjiga uskoro izlazi u prijevodu i u Njemačkoj, Italiji, Južnoj Koreji, te drugim zemljama, kao i Hrvatskoj (Fraktura) i Srbiji (Laguna). Srećka je intervjuirao kolega filozof Creston Davis, osnivač i direktor Globalnog centra za napredne studije (GCAS).
S engleskog prevela Jelena Čevra.

Ako se osvrnemo na pojam revolucionarnog karaktera, mogli bismo početi s onim što smatramo da revolucionarni karakter nije. Sasvim jasno, revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama. To je upravo ono po čemu se razlikuju ponašanje i karakter u Frojdovom dinamičkom smislu. Različiti razlozi mogu navesti bilo koga da učestvuje u revoluciji, nezavisno od toga šta oseća, ukoliko deluje za revoluciju. Ali sama činjenica da on deluje kao revolucionar govori nam malo o njegovom karakteru.

O raspadu Jugoslavije

Jugoslavija je i pre revolucije i iza nje bila zapravo ipak heterogeno područje, s isto tako vrlo različitim, čak i istorijskim problemima u razvoju, pa je to bio stalno osnovni problem unutar  te celine. Teško je bilo sve to staviti “pod jednu kapu”, jer su se tu nastanili ne samo različiti narodi, nego još narodnosno neoblikovana plemena sa svojim rodovskim strukturama života i svesti. Narodno-oslobodilačka borba i revolucija od 1941-1945. to je samo djelomično uspela “raskopati”, ali su oni dublji istorijski slojevi ostali ispod toga gotovo nedirnuti.

Proklamovani cilj nove serije Radoša Bajića izuzetno je ambiciozan. Autor ga najavljuje kao delo koje će na neutralan način obraditi veoma osetljivi period Drugog svetskog rata na tlu tadašnje Jugoslavije, pomiriti četnike i partizane, pružiti realnu sliku oba pokreta, i sve to bez ikakvih ideoloških uticaja. Kako u sve to ne poverovati kada je seriji dao sasvim neutralno ime, koje jasno pokazuje da neće zauzimati ni jednu ni drugu stranu: „Ravna gora“.

Ako snimate dokumentarac o večitom derbiju i nazovete ga „Marakana“, izvesno je da će u vašu nepristrasnost verovati samo ljudi koji baš i nisu briljantno inteligentni. Međutim, temama kao što je Drugi svetski rat uopšte ne treba davati neutralan tretman: ono što se zapravo traži jeste objektivnost. Pronađite norveški film koji na neutralan način tretira Vidkuna Kvislinga i norveški pokret otpora Milorg, francuski dokumentarac koji ravnopravno prikazuje Petena i De Gola, ili nemačku seriju koja miri suprotnosti između Hitlerjugenda i die Weiße Rose. Nema ih. Doduše, izvesno je da ćete naći pregršt onih koji nude objektivnu sliku, ali tu balansa nema, a razlog tome vrlo je jednostavan – ne treba da ga bude. Film, serija ili knjiga ne treba da veštački proizvodi nacionalno jedinstvo iskrivljavanjem istorijskih činjenica, ali trejler koji se ovih dana pojavio na internetu pokazuje da je „Ravna gora“ krenula upravo tim putem.

Mrzim indiferentne. Vjerujem kao Federico Hebbel da “živjeti znači biti pristran”. Ne mogu postojati samo ljudi, tuđinci u gradu. Tko zaista živi mora biti građanin, mora biti pristrasan. Indiferentnost je bezvoljnost, parazitizam, kukavičluk; to nije život. Zato mrzim indiferentne.