Radmila Lazić: STIDITE SE!

A onda, ne mogu da se ne upitam kako nam se to desilo? Kako su na površinu, u javni prostor, isplivali umišljeni i samoumišljeni, tašti, nadmeni, agresivni, bezobzirni, beskrupulozni... Gde su oni drugi, oni što još umeju da se postide? Kud se uopšte dela ta zaboravljena emocija – stid? Otkud oko nas toliko samouverenosti? Otkud toliko nekritičnosti, i nesamokritičnosti, manjka zapitanosti nad sobom, nad onim što činimo i ne činimo? Da li smo odgovorni samo za nas, ili i za druge? Šta činimo za druge? Da li smo imali sreće ili smo samo iskoristili priliku? Ili smo pak nekome poturili nogu, opanjkali ga, napakovali joj, ili smo se samo ulagivali i dodvoravali moćnijima? U čemu je naša odgovornost i krivica u odnosu na ono što se dešavalo, i dešava, u društvu? Jesmo li žmurili, nije nas se ticalo, gledali smo svoja posla, dok su drugi ubijali, pljačkali ili stradali? Šta smo činili? Možda i jesmo, ali smo to posle debelo naplatili, zar ne?!

Zbog čega bi se danas uopšte valjalo stideti?

Recimo, stide li se oni u lister odelima pred sopstvenim ogledalom koje ih je do juče gledalo u farmerkama i džemperiću? Ili oni u džipovima, sa telohraniteljima, a do juče su bili u pocepanim patikama. Svi oni što su se obogatili (tajkuni, političari, pozicija, opozicija, nevladin sektor, raznorazni analitičari, prodavači magle... kurta i murta), dok su oni drugi nesnađeni siromašili, ostajali bez posla. Oni što ne izbivaju iz Skupštine evo već tri-četiri mandata (što bih lično zabranila). Da li zaista rade u ime građana (i šta su to uradili?) ili za sopstvenu dobrobit? Svi ti stanovi od po dvesta–trista i više kvadrata u ime naroda, i za narod, onaj zbunjen, zblanut, polugladan. Da li se stide oni čija su deca na školovanju (il' odškolovana) na „krvoločnom“ Zapadu (u ime socijalne pravde i prodavanog ćiriličnog patriotizma), dok se deca većine jedva školuju ovde, bez ikakve šanse za budućnost. I sve pošteno, i bez stida. Ali sa obaveznom partijskom knjižicom, lažnim diplomama, sumnjivim poslovima. Ruku pod ruku sa estradom. Ko peva zlo ne misli, samo kupuje vile i bazene za nečiju nostalgiju za zavičajem diljem Australije i Kanade. Pošteno. Bez stida. Ni luk jeli ni luk mirisali, kao ni sve one desne i leve Miloševićeve ruke, razmnožene. Što ne dopade Haga, dopade Službe il’ Vlade. I privrednih i bankarskih marifetluka, posleoktobarskog muvarluka onih što nam deceniju–dve prodaju m. za b. Večiti ministri, neizbežni poslanici i poslanice – predstavnici potunjenog i potuljenog (umesto pobunjenog) srpskog naroda. A sve bez stida. I pošteno.

Hajde, setite se bar jednog/jedne koji/koja se javno postideo/la, osim premijera pred novinarkomstriptizetom? Da li je to jedino pred čim se još može/mo postideti? Nema u politici, kao ni u životu, puj pike ne važi. Iako se sad tako čini, pa od pravednika i poštenih ne možeš da živiš. Istina, do juče smo imali tri u jedan (u Jednom) pa nam nije valjalo (previše ušećereno!), sada imamo dva u jedan: dalaj-lama – EliotNes, pola devojka – pola riba. Pa, berite kožu. I treba. Ali i njemu ne bi bilo zgorega da baci jedan samokritički osvrt na sopstveni „lik i delo“. Čisto, da se ne uznese.

Elem, da biste se stideli treba da imate i malo savesti, odnosno moralne odgovornosti (jedno bez drugog ne ide). Ako je verovati svetim ocima, ne treba brinuti, svaki čovek dobija savest rođenjem, kao božji glas u nama. No, bojim se da su ga (taj božji glas) neki proterali, a iz nekih je on sam klisnuo glavom bez obzira.

Zato, stidite se, iako su oko vas bestidni. Jer, i ako niste krivi, to ne znači da ste nedužni.

Radmila Lazić, pesnikinja
Izvor: Politika