Ivan Ergić, nekadašnji igrač Juventusa, Basela, Bursaspora i reprezentativac Srbije, daje svoje viđenje veza između profesionalnog sporta i nacionalizma te uloge sporta kao mehanizma normalizacije agresivne kompetitivnosti kao kapitalističkog društvenog ideala.

Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.

Kada se pomenu reči „navijač“, ,,huligan“, ,,ultras“, ,,tifozi“, obično na pamet prvo padnu svi oni mišićavi, besni momci koje nikako ne želite da sretnete u gradskom prevozu ili kao nepozvane goste na svom rođendanu. Uz njihovu pojavu gotovo uvek se vezuju problemi sa policijom, navijačima suparničkog tabora i korišćenje desničarske, ili, ako više volite, fašističke ikonografije. Ne morate biti ekspert za desni ekstremizam, član neke od nevladinih organizacija, novinar tzv. antisrpskih medija ili diplomirani sociolog da biste se uverili u ove moje tvrdnje. Samo jedan letimičan pogled bačen na „kop“ dovoljan je da se uverite da se u moru zastava, šalova ili transparenata mogu prepoznati svastike različitih oblika i veličina, oznake SS divizija i ostali prateći simboli pomenute ideologije, u zavisnosti od toga koja je zemlja u pitanju. Naravno, nacistički pozdrav, uzdignutu desnu ruku, ne moram posebno da naglašavam. Ti simboli postali su odomaćeni u navijačkoj subkulturi i predstavljaju svakodnevnicu navijačkog folklora, pa nije za čuđenje da niko ne dovodi u pitanje njihovo korišćenje. Osim gore pomenutih eksperata, novinara, aktivista i drugih osvedočenih „izdajnika“.