Nova evropska desnica: Plinska svetlost

Snažna plima radikalne desnice ne ogleda se samo u njenim izbornim rezultatima već i u stvaranju nove javne agende, kao i direktnom uticaju na druge partije koje su prigrlile njene vrednosti. Konceptualno, njene bitne karakteristike su nacionalizam, ksenofobija, ‘zakon i poredak’ kao i šovinizam, kada su u pitanju programi socijalne politike. Mada se smatra da partije desnice deluju u okvirima svojih država, na delu su prvi oblici internacionalizacije. Tako je tokom 2009. u Budimpešti formiran Savez evropskih nacionalnih pokreta. Internet i društvene mreže pomažu im u komunikaciji, razmeni i koordinaciji.

Tokom 2011. godine partije radikalne desnice su formalno participirale u vladama u 12 od 27 EU zemalja. Na izborima su dobile najviše 13 odsto svih glasova, a u proseku 10 odsto, što je dvostruko više nego što dobijaju evropski zeleni. Ali kada to stavimo u širi kontekst - da najveće partije dobijaju izmedju 25 i 30 odsto glasova, onda stvari postaju jasnije: jačanje radikalne desnice treba posmatrati u kontekstu erozije političkog centra u Evropi koji čine hrišćanski demokrati i socialdemokratija. To je kontekst koji tek treba analizirati, a posebno odsustvo ‘projekta budućnosti’ koji nudi odgovore na probleme naše civilizacije. Amin Maluaf, istaknuti francuski intelektualac, smatra da smo u 21. vek ušli bez kompasa, a Rene Kuperus, holandski politikolog i kolumnista upozorava da se to dešava bez kormila i kormilara.

Mada ofanziva radikalne desnice unosi zebnju i strah, ona nije anti-sistemska i direktno anti-demokratska. Poštuje narodnu suverenost i većinsko odlučivanje, ali je politički antiliberalna, protivi se kulturnom pluralizmu i posebnim pravima manjina. Teži da oslabi mehanizme ravnoteže i uzajamne kontrole i zalaže se za neposredno većinsko odlučivanje, oličeno u referendumu. Umesto građanina, temeljni okvir je narod, a vidi ga kao organsku, homogenu, dakle neprotivurečnu i kohezivnu zajednicu. Narodu je suprotstavljena ‘elita,’ koja se vidi kao korumpirana, bezobzirna i kosmopolitska.

Gubitnici globalizacije

Nova desnica podršku i glasače traži i dobija od ‘ljutitog belog čoveka,’ među kojima dominiraju mladi, manje obrazovani, čije jezgro čine klasični industrijski radnici. Tu većinsku grupu Hans Magnus Enzenberger definiše kao radikalne gubitnike u kontekstu globalizacije, deindustrijalizacije i nove ekonomije, kao i oštre socijalne nejednakosti.

Izborni uspesi, kao i agresivne kampanje nove desnice protiv islama i muslimana, migranata i drugih manjina, vlastite elite, ali i dubina i trajanje globalne ekonomske krize, kao i rastuće nejednakosti, postaju ozbiljni izazovi za vodeće političke partije, posebno za vladajuće koalicije. Javno mnjenje i važne glasačke grupacije pozitivno reaguju na poruke radikalne desnice, a većinske partije za sada nemaju adekvatne i ubedljive odgovore. Reaguju tako što ostaju, tj. ne menjaju svoje pozicije o važnim temama ili pokušavaju da otupe i omekšaju ideje desnice, ali i često preuzimaju teme koje nameće desnica. Ovo poslednje se najbolje vidi u (nevoljnom) preispitivanju multikulturalizma ili u zahtevima da se reguliše i ograniči imigracija, ali i u konsenzusu u kritici neoliberalizma (zahtevi za protekcionizam, regulacija finansijskog sektora, oporezivanje bogatih, zaustavljanje deindustrijalizacije).

Multikulturalizam postaje temeljna tema sukobljavanja, odnosno traganja za novim evropskim identitetom i obnovom Evrope. Kultura se vidi kao temelj samoidentifikacije, „nas” i „njih”. O emigrantima se ne govori kao o pojedincima, klasama ili rodnim grupama, već kao o pripadnicima monolitne kulture. Kultura je ta koja apsolutno definiše i određuje uspostavljanje hijerarhije. Dominantna, tj. evropska kultura, odnosno evrocentrizam postaje norma. Nema prožimanja kultura, već se asimilacija i kulturni aparthejd nameću kao rešenja. Rečju, na delu je novi kulturni rasizam.

Dobar primer je islamofobija. Ne prave se razlike između vernika i sekularnih Muslimana ili Muslimana kao stranca ili građanina koji se rodio i odrastao u Evropi. Migranti u prošlosti nisu bili definisani kao Muslimani, već kao Turci, Kurdi, Arapi i Jugosloveni. Danas izraz musliman pokriva sve što je “drugo”. U tom kontekstu, ali i u konceptu teorije zavere, Muslimani migranti ne doprinose obogaćivanju ili bar validaciji evropske kulture. Radikalna desnica uverava da je na delu islamizacija Evrope i stvaranja nove ‘Eurabije’ i novog kalifata. “Evropa je u završnom stadijumu islamizacije” poručuje Gert Vilders. Već nekoliko ‘Samita protiv džihada’ (2007-2011) kao svoj glavni cilj formulišu ‘deislamizaciju Evrope.’

Kulturni rasizam

Nisu samo Muslimani i drugi migranti, po mišljenju nove desnice, odgovorni za ugrožavanje nacionalnog identiteta i kulture. To je i globalizacija, koja posredstvom nacionalnih elita (korumpirani, izdajnici) ugrožava nacionalne ekonomije, zaposlenost i prihode zaposlenih, tj. podređuje nacionalne interese globalnoj plutokratiji. “Engleski poslovi Englezima,” protekcionizam, ograničavanje broja migranata i nova industrijska politika su deo paketa ponude. Zanimljiv je i ambivalentan stav prema Evropskoj Uniji. S jedne strane, Unija i Evropa se vide kao jedinstven i superioran prostor koji treba braniti (od islama, levice, migranata, i ‘azijskih tigrova’) i jačati. S druge strane, međutim, EU ugrožava nacionalni identitet, ali i unutar zemalja članica postoje one koje ugrožavaju kako EU, tako i druge članice. Često se čuju upozorenja ‘koja je zemlja sledeća’ (nakon Grčke) i ‘dokle ćemo da plaćamo lenje i korumpirane’. U tom kontekstu je i ‘socijalni šovinizam’, dakle, zahtevi da se preispita isplata različitih beneficija (recimo, dečjih dodataka) migrantima čije su porodice u zemlji matici, čak i ako su i one zemlje članice Unije.

Tako dolazimo i do populizma koji počinje da dominira u javnoj debati, posebno u medijima. To podrazumeva jasna, uprošćena tumačenja i poruke u formuli ulagivanja tihoj većini kojima se uglavnom ukazuje na krivce za određene probleme, a ne njihovo rešavanje. Populizam je istovremeno i simptom, ali i instrument za manipulaciju i radikalizovanje masa. Populizam kao simptom ukazuje na temeljne frustracije, nezadovoljstvo, neizvesnost i strah većinskih grupa. Njegova instrumentalizacija, međutim, ukazuje na stvaranje novih centara moći koji monopolizuju javnost jednostavnim, uprošćenim i iskrivljenim porukama koje uvek vode ka sukobljavanju, oštroj polarizaciji, zatiranju demokratije, kao i prećutnom najavljivanju poznatog društvenog modela: na vrhu vođa, niko u sredini, a na dnu - većinska i bezlična masa.

Postoji li veza između uličnog nasilja, terorizma i radikalne desnice? To je neistražena tema i povezanost je teško dokaziva. Radikalna desnica nije antisistemska i svoj protesni kapacitet drži u okvirima demokratskog poretka. To je ono po čemu se ona razlikuje od fašizma i neonacizma koji počivaju na antisistemskom polazištu. Drugo je pitanje da li radikalna desnica svojim populizmom i ukazivanjem na ‘dežurne krivce’ stvara ambijent za potencijalno nasilje. U kući punoj plina, samo naivčine i ljudi sa opasnim namerama pale vatru.

U islamofobičnoj atmosferi, svaki akt terora povezuje se sa islamskim fundamentalistima. Ništa na vrede informacije koje ukazuju na pravo stanje stvari. Novinar i publicista, Farid Zakaria navodi da je tokom 2010. godine u EU registrovano 249 terorističkih napada, a od toga samo 3 odsto su učinili muslimani. Otuda i potreba da se govori o ‘ekstremnoj desnici’. To su, međutim, grupe koje deluju skrovito, ne prave svoju dokumentaciju i skrivaju svoje ciljeve i akcije. Dakle, one postoje i deluju, poznate su obaveštajnim službama i policiji, ali se i uzajamno podupiru. U takvom ambijentu i unutar ovakvih parija-grupa treba tragati za pravom prirodom onog što često neoprezno zovemo skinhedsi ili huligani.

Miroslav Ružica
Preneto sa "Biznis i finansije"