Dron kruži Balkanom – dron nacionalizma

Bauk kruži – opet?

Nakon promene vlasti 2011. godine i ustoličenja Aleksandra Vučića kao Luja XIV, kao i njegove političke transformacije koja se ogleda u preuzimanju liberalno/demokratskih narativa i proEUropskog kursa kao vrhovne nacionalne strategije – u određenim građanskim intelektualnim krugovima stekao se utisak da su “petooktobarkse ideje”(šta god one bile) pobedile, da je smena vlasti potvrdila demokratske kapacitete srpskog društva, i, na kraju, da je nacionalizam izgubio svoju motivacionu i mobilizacijsku snagu. Otvaranje pregovora sa Kosovom zapečatilo je Vučićevu moralnu indulgenciju – velikim delom zbog opravdane indignacije prethodnim  režimom - a njegova ideološka rotacija se shvatila kao pobeda ideala građanske Srbije. Nakon poslednjih izbora, kada su sve otvoreno desničarske snage poslate na vanparlamentarnu klupu, a Kosovo kao država praktično priznato, činilo se da je stigao “kraj jedne (nacionalističke) epohe“.

Međutim, takva ocena je u svojoj euforiji grubo zanemarila tekovine Francuske revolucije i moderne Evope i ideološke osnove svih evropskih suverenih i – etimološko-epistološki ispavno - nacionalnih država. Nacija kao osnovni kohezioni element ne može da isčezne, jer se time ruši državotvorna konstrukcija/kosturnica. Uprkos sveprožimajućim globalizacijskim procesima, nacija i dalje opstaje kao ideja-spojilja zajednice, a njen sveproždirući plamen jača sa slabljenjem ekonomske, a time i svake druge moći stanovništva. Mitologija o tamo nekom zapadnjačkom ne-nacionalističkom građanskom društvu daleko od krvavih balkanskih gudura  ruši se kao učtivost dijaloga sa američkim taksistom kome pomenete mogućnost muslimana bez privezanog C-4 eksploziva za pojasom. Drugim rečima, rednek je rednek.

Posmatrajući decenijsku potpunu nemoć građana Srbije, nije teško zaključiti da je opasnost od bujanja nacionalističkih “strasti i pošasti“ konstantna opasnost, posebno uzevši u obzir ratno-tajkunsku prirodu „permanentne tranzicije” u kojoj se Srbija nalazi već 25 godina.

Da je nacionalizam osnovni društveni super-lepak potvrđuju i vrhovi Demokratske stranke i pokreta Dveri u Mladenovcu, gde su te dve, do juče suprotstavljenje ideološke škole ne-mišljenja, organizovale svenarodni protest protiv nesretnih azilanata, pronašavši zajednički jezik u “domaćinskoj” ksenofobiji i šovinizmu.

Razlika između “mirnodopskog” i banalnog nacionalizma i onog agresivnog i rušilačkoj je u stepenu zagrejanosti kolektivnog nacionalnog tela. U kriznim situacija, kao što je to “užasna provokacija” sa stadiona JNA, kada se medijska grejna kola zagreju do maksimuma, nacionalistički lonac kipti, bio on američki melting pot ili usijano stadionsko grotlo u Srbiji. Dron nacionalizma kruži Balkanom, a s obzirom na nacionalistička bujanja u Evropi i istorijsko iskustvo, stvar nije za potcenjivanje.

Groznica stadionskog nacionalizma

Neki od teoretičara ističu katarzičnu funkciju stadionskog navijanja, dok drugi kao što je Didije Pažes ističu da “prisustvovati nekom velikom meču znači pružiti sebi dva sata ordinarnog i legalnog fašizma”. Oba shvatanja mogu imati određeno uporište u stvarnosti u zavisnosti od konteksta, aktera i ugla posmatranja, ali je nesumnjivo da je navijačka supkultura istorijski uzgajila određenu kulturu nasilja tj. huliganizma. Posmatrajući profesionalne navijače, analitički i empirijski, stiče se utisak da je kod većine (bar dok su deo navijačke mase), kompleks identiteta izuzetno siromašan i prost – oni otelotvore bazične društvene vrednosti, vrednosti koje se lako pamte i ideje koje brzo zadovoljavaju emocionalno-kognitivne potrebe ličnosti. Osnovna društveno proklamovana vrednost u svim socijalizacijskim poljima i fazama je nacionalistički patriotizam. Priča o navijačima-ratnicima iz ratnih 90ih o kojima je pisao Ivan Čolović, potvrđuju bliskost tih banalnih poštovaoca društvenog ugovora i nacionalističkih društvenih elita. 

Parafrazirajući Zigmunta Baumana možemo reći da je fudbalsko navijanje bilo surovo zato što su navijači bili surovi, a navijači su bili surovi zato što su obično surovi ljudi oni koji su postajali navijači.

Simbol je živ dok su mu deca živa

Uzimajući u obzir zdrav razum i realno istorijsko iskustvo etničkih Albanaca i Srbije, kao i prirodu masovnog okupljanja, ništa dobro se nije ni moglo očekivati od fudbalskog meča reprezentacija Albanije i Srbije kome prisustvuju bilo čiji navijači. Plemenska svest koja banalne simbole nacionalizma posmatra kao realne i realistične datosti, pretvara fudbalsku predstavu u nacionalističku bitku. Fudbal na taj način postaje rat, a rat je kao što znamo, politika drugim sredstvima.

Ubacivanje velikoalbanske zastave bila je klasična nameštaljka, mamutska kost za Pavlovljeve pse nacionalizma koji su i pre kontroverznog momenta pokazali svoju vatrenu moć u vidu baklji, petardi, „ubij, zakolji“ krilatica i ostalih navijačkih rekvizita. Preuzimanje simboličko agresivne velikoalbanske zastave od strane reprezentativca Srbije, Stefana Mitrovića, bila je okidač za aktiviranje albanskog ekstremnog nacionalizma otelotvorenog u dva albanska reprezentativca koji su nasrnuli na Mitrovića kao da im je nasrnuo na članove porodice a ne parče tkanine, a takvo agresivno i „neprijateljsko” ponašanje nije moglo biti shvaćeno drugačije nego kao napad na Kolektiv i agresorska drskost. Rečnikom lokalnog siledžije: „U moj kraj si došao da se kurčiš”.

Simbol je živ dok su mu deca živa, a ta deca će jednom biti roditelji i tako u krug. Međutim, mediji kao provodnici i spona između elite i „običnih ljudi”, čine zloglasno mafijaško kumstvo. Danima su srpski mediji podgrevali “grejno telo”. Vesti o dolasku ekstremnih albanskih navijača objavljivane su u serijama danima pred utakmicu. Naslovi kao što su “Velikoalbanska provokacija u Humskoj” (RTS) i “Albanski ekstremisti hteli da nam zgaze ponos” (Večernje novosti), odražavaju dominantni nacionalistički diskurs kojim se jedan lokalizovani nacionalistički požar širi na čitavo stanovništvo. Nije teško zaključiti da su mediji na taj način spojili lepo i korisno – tržišne principe lake zarade i narativ koji odgovara Vladi Srbije.

Naravno, nakon medijske “baze“, sledi i praktička „nadgradnja“. Protesti i nasilja buknuli su širom Balkana. Albanski nacionalisti organizovali su proteste, divljanja i slavlja svuda gde ima Alabanaca tj. svuda gde je, jelte, Velika Albanija. Premijer Albanije izjavio je da su crveno-crni dobili fudbalski RAT! Premijer Srbije izjavio je da je ovo pokušaj ponižavanja srpskog naroda i izazivanje dugoročne i trajnije nestabilnosti na Zapadnom Balkanu. Dva dana posle utakmice usledili su napadi na pekare čiji su vlasnici Albanci. U Novom Pazaru napadnuta je pekara Aslana Balija. Pekara je zasuta mecima iz automatskog oružja i ručnom bombom. U pekari „Dva brata“ u Somboru, podmetnut je požar. Nepoznate osobe su kamenovale i pekaru „Vojvođanka“ u Novom Sadu. U Podgorici su maskirani napadači kamenovali ambasadu Albanije. Unuka nekadašnjeg albanskog premijera Salija Beriše, Dasara Maltezi, posle komentara na Fejsbuku da su albanski igrači prekršili pravila fudbala, dobila je pretnje na toj društvenoj mreži i morala je da povuče svoj status.

Ratna retorika ratobornih novinara koji iz svojih press rovova mirno posmatraju razvoj događaja, predstavlja savršen dokaz da su vrednosti petog oktobra suštinski prazan skup. Uostalom, kakav bi bio i da li bi bio peti oktobar bez navijača, tih banalnih poštovalaca društvenog ugovora.

Gde cveta limun žut?

Strukturalistička fotografija nam ukazuje na nekoliko važnih dijagnoza srpskog društva. Država i policijsko-bezbednosne službe su apsolutno nesposobne da održavaju red i bezbednost sopstvenih građana. Šta bi bilo da je dron nacionalizma nosio sa sobom i eksplozivnu napravu razorne moći? Ili da se nedavno ukradenih 20 „škorpiona“ razmilelo po travi stadiona JNA sejući strah i trepet? Ministar Doktorant Stefanović se više zabrinuo za svog mentora Aleksandra Vučića zbog video hita na društvenih mrežama (Vučiću pederu!), nego za bezbednost građana. Naravno, to je razumljivo s obzirom da doktor-ministar pre svega brine za sopstvenu sigurnost i bezbednost. A ona, prirodno, zavisi od mentora Vučića. Stefanovićeve optužbe na račun medija i njihovog nereagovanja na incident u kome je Vučić unapredjen u pedera, upotpunjuju teatar apsurda koji se igra na srpskoj društveno-političkoj sceni.

Medijska slika Srbije, kojom tobože vlada nevidljiva ruka tržišta, opasnija je od državnog medijskog mentorluka, jer su vlasničke ruke skrivene, a za stanje u medijima više nema jasnog dežurnog krivca nakon što je država zvanično oprala ruke. Sama novinarska struka je na ekstremno niskim granama. Tabloidni diskurs koji vlada srpskim medijima, presečen je jednim nacionalističkim koktelom, a da od te kombinacije ume da pripadne muka znaju svi koji su pratili medije devedesetih.

Nacionalistička histerija pokazala je da je nacionalizam u Srbiji snažan kao i ranije. Prodržavni evropejski kurs se i dalje tumači kao pragmatika, što i jeste, a njegova moć, iako važna, ograničena je socijalizacijskim društvenim sferama – medijima, školstvom, kulturom- koje su kontaminirane konzervativizmom i floskulama kao što je „patriotska umetnost”.

Na dan odigravanja kontroverzne utakmice, studenti Fakulteta političkih nauka blokirali su rad sopstvenog fakulteta, ističući svoje minimalističke i racionalne zahteve. Oni su organizovali i program blokade sa različitim aktivnostima. Poraz građanskih ideala je očit  kada se vidi da se kao „zagrevanje” pred utakmicu studentima pušta film „Gde cveta limun žut“, a da u amfiteatru, gde se inače mogu čuti Rolsova teorija pravde ili Habermasovo shvatanje javne sfere, trešte zvuci „srpske majke“, Svetlane Ražnatović. Kada tzv. inteligencija Srbije, buduća elita ove zemlje, i to na fakultetu koji treba da neguje kritičko razmišljanje, gaji vrednosni sistem prosečnog navijača, šta se može očekivati od prosečnog navijača?

U teškim ekonomskoj situaciji koja gospodari zemljom, gde su aktuelni štrajkovi prosvetara, advokata i studenata, nacionalistički incident poput ovog služi kao sedativ za osiromašeni narod, sedativ koji vlast neće propustiti da iskoristi. Partikularnost štrajkačkih zahteva ističe njihovu slabost, a velika mobilizacija svih levih snaga koja jedino ima smisla, čini se da je raspršena aktivacijom nacionalističkog sentimenta. Jer, nacionalizam i dalje ima najveći kohezioni i mobilizatorski potencijal na ovim prostorima.

Incident sa JNA pomirio je i neke od najljućih neprijatelja. Na društvenim mrežama širi se poruka u kojoj se "Delije" i "Grobari" pozivaju da zajednički navijaju u subotu na „večitom derbiju„ sa jasnom porukom "Kosovo je srce Srbije".

"Poruku Šiptara od utorka uveče treba ozbiljno da shvatimo i da se probudimo iz letargije u borbi za našu zemlju i svetinje, koja nažalost u poslednje vreme ozbiljno slabi... Srbi, probudite se! U subotu da budemo složni na derbiju, da se ne prepucavamo međusobno, već svi u glas da grmimo: KOSOVO JE SRCE SRBIJE", prenosi paradigmatični predstavnik srpske medijske scene – Kurir.”
Posle ovakvog raspleta događaja, ono „Vučiću pederu“, dođe kao običan šum u komunikaciji, kvazisubverzivni akt koji cilja na masku sistema, a suštinski je sistemski čin par excellence.

Saša Dragojlo