Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljah, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja…

Jesam li izneverio bližnjeg ili sam pak ispoljio zavidnu svest da je svet pun prevaranata te zadao udarac bežičnom kamčenju novca koje je tek u povoju

Dobijem sinoć SMS od nepoznatog pošiljaoca, možda i od poznatog, ali čije ime nemam u imeniku mog centralnog mobilnog (dobio sam još dva službena koje još nikako da pustim u svečani opticaj): Uplati mi dopunu od 500 dinara na ovaj broj, pa ću ti ja dati pare, nemam ovde gde da dopunim, a hitno mi treba...

Ako ste raznosač reklamnog materijala, lopov, obijač, ako hoćete da se ugrejete u nekoj pristojnijoj zgradi, koja naravno ima interfon, pritisnite sedam-osam dugmića, odazvaće vam se troje ili četvoro stanara, iznenadićete se koliko je ukućana očekivano u svako doba dana, recite "ja sam" i neko će vam već otvoriti, tako i ovo stvorenje koje od mene ište 500 dinara...