U krevetu punom snuzova

Kreće spremanje za posao. Omiljeni deo mi je kada dremam na wc šolji. Zbog toga najčešće nemam vremena za ceđenu pomorandžu kao na reklamama za uloške, već posle brzog nanosa pudera trčim ka vratima jer ne smem kasniti tamo gde sam najneophodnija. Znate, meni je jednom direktor rekao da moram posao doživljavati kao sopstveno čedo. Tako da zaboravih da vam kažem, nemam biološku decu, ali imam posao.

Radim u jednoj porodičnoj IT firmi, i jako sam zadovoljna što u ovom vremenu krize za ceo IT sektor mi ipak rastemo i napredujemo. To nam bude naglašeno na svakom neukusnom opijanju establišmenta firme kome moramo prisustvovati i posmatrati tu njihovu netelesnu međusobnu penetraciju radi sticanja pozicija. Mada, nisam ni ja mačiji kašalj tamo. Ja sam sa nekima od njih funkcionalno ista, ali hijerarhijski ispod. Tako mi je objasnio direktor. Zahvalila sam mu se sa ,,jedi govna”, u sebi naravno.

Moj radni dan je jako naporan. Svaki telefonski poziv mi poboljšava davno stečene karate veštine i smanjuje nivo empatije. Momenat kada ne uspevam da to drzim na vagi obično bude onaj kada na uštrb profita napravim pauzu i malo pogledam šta se radi po društvenim mrežama. Bacim neki tvit, pogledam ko, gde, šta, kako… Nevezano, moram da primetim da neki ljudi uopšte ne apdejtuju svoje emotivne statuse redovno, i pitam se: jel to toliko teško?!

Dobro, nije baš sve u poslu. Na primer, posle posla često i ne mislim o poslu. Evo juče. Popila sam bocu vina sa drugarom u jednom lokalu, gde je sve fancy. Baš sve. I ja sam bila fancy. Verujem da niko nije ni slutio da se ispod moje aristokratske i skupe čizme krije bela čarapa. Drugar je posle toga čak i prespavao tako lepo obučen, reče mi danas. Kaže, voli da se probudi kao gospodin.  Ja se presvučem za spavanje i  ne budim se kao gospodin. Ponekad samo malo ne spremim te stvari za sobom, pa kad mi neko bane ja kažem, jaoj, evo, samo što sam se uselila u ovaj stan. A živim tu godinama. Mada me niko ne poznaje. Baš me  pre neki dan pitala komšinka u liftu kako se navikavam na Srbiju. Reko’, pa teško, a ceo život živim ovde. Kaže, a vi niste ona sa petog…

Neki dani su mi malo manje glamurozni. Katkad ispoštujem muškarca u sebi, pa mu kao prava žena skuvam ručak. A malo češće radim ono što najbolje znam, spavam do sutra da bih imala snage za najvažnije u životu, posao.

Ostavila sam ja iza sebe i nekih zanimljivijih godina. Svašta nešto ludo bilo, što bi rekli. Nije uvek bilo ovako dosadno. Ali ne žalim, jer nikada nisam imala više novca, a to nam je cilj. Mislim onako, kao biološkoj podvrsti. U suprotnom bih svaki dan tvitala kako želim da odem iz ove zemlje. Znate kao svi oni što kukaju, a ne vrede ni za Tadžikistan. Da izvine ta bivša Sovjetska republika.

I tako… živi se.  Raste se… gubi se osećaj da se nešto propušta, hoću reći u kući sedi se…  Menjam se… Evo, još pre par dana sam objašnjavala dragom Akuzativu da to što tvitam ko besna ne znači da imam šta i da kažem, a vidite me sad… Večeras mislim da više nikada neću pisati, ali ne znamo šta nosi novi dan, jer bar smo toliko zreli, zar ne?