Beše to pre jedno pola decenije, vraćala sam se se kući, tek nedugo sam radila na prvom ozbiljnom poslu. Zaposlila sam se u struci i moji su bili srećni, ja i ne baš. Menjala sam prevoz na Trgu Republike jer me i tog dana mrzelo da se spustim nizbrdo do reke pešaka. Znam da sam ugrabila mesto na klupi i osećala se kao da sam parkirala na mestu za invalide. Ali, svakome je svoj umor vazda bio najveći. 

Bližila se jesen i ponavljala sam u sebi omiljenu tužnu  rečenicu: ,,Vreme je na izmetu”. Imam te neke rečenice kojima se obraćam sebi. Recimo, kada bi naišao autobus najčešće bih rekla: ,,Hajde, Maro, valja nam putovati!”

Kao dete iz provincije, ne toliko odgajano u duhu tradicije, koliko primoravano na sve formalnosti radi ispoštovavanja iste, kada se osvrnem unazad, mogu reći da sam bila na jedno, bar dvadeset svadbi. I to pravih svadbi, svadbi kakvih nema na trulom Zapadu i ovom Beogradu.

I pored toliko provedenog vremena na tim narodnim veseljima, mene je život odveo u pravcu obrazovanja, edukacije i proevropizacije, i sa svojih trideset i kusur godina još uvek nisam priuštila roditeljima priliku da sa par stotina rođaka proslave nešto bitno u mom životu. Znači ništa udaja, ništa vojska, samo marketing, marketing, menadžment, internet.

Gledano sa strane, iz kreveta u laptop, svako jutro mi počinje proverom kome sam zaspala usred razgovora na skajpu prethodne noći. Dopustim sebi još par snuzova i onda shvatam da je vrag odneo šalu.

Tako počinje dan jedne uspešne mlade žene. Ništa od jutra u 5 seksualnih poza iz prethodnog broja Blica. Nekad se nema vremena, nekad sirovina (tehnološkim rečnikom rečeno). Znate da te novine rešavaju sve naše probleme vezane za seks, naravno ukoliko ga upražnjavamo. Ukoliko nismo u ciljanoj populaciji ne očajavajmo. Veća je šansa da preživimo, vidite da ljubavne veze u Srbiji ovih dana pre dovode do mortaliteta nego nataliteta.