Frojd u eri korporativnog kapitalizma

Lečenje pričom, sintagma koju dugujemo gđici Papenhajm (Bertha Pappenheim) koja pod pseudonimom Ana O. figurira kao subjekt prve Frojdove psihoanalitičke studije slučaja, prilično je ismevano godinama unazad. S bezbroj dece i odraslih na medikamentima koji modifikuju ponašanje, kao da mu je zaista odzvonilo. Uistinu, ko bi umesto pilula brzog dejstva izabrao godine na kauču psihoanalitičara?

Kada bi psihoanaliza bila samo “lečenje” pojedinaca od društveno neželjenog ponašanja, ne verujem da bi njeno upokojavanje brinulo ikoga sem samih psihoanalitičara. Isto tako, ukoliko bi bila tek sredstvo koje bezobrazno bogati koriste da bi ćaskali o svojim dekadentnim egzistencijama, ne bi se imalo za čim žaliti. Ako bi, ne daj bože, psihoanaliza bila puka intelektualna razbibriga akademskih krugova, trebalo bi je se što pre rešiti, jednom za svagda.

Psihoanaliza nije my cup of tea; uprkos tome, postoji nešto zbog čega me onespokojava ideja da se lečenje pričom eutanazira. To nešto ima veze s odnosom između dva realma psihičkog koje Frojd naziva primarnim i sekundarnim psihičkim procesima. Prvi domen je instinktivni, bezobzirni rezervoar iracionalnih motiva/nagona i leži tik ispod mirne fasade civilizovanog ja. Drugi domen je fasada sama – sračunata spoljašnost koju nesvesno gradimo da bismo opstali u svakodnevnom životu.

Možda je Frojdova terminologija na momente opskurna; svejedno, podela o kojoj govori očigledna je do trivijalnosti. Čak i suviše dobro znamo da naša sekundarna psiha često nema kontakta s primarnom. Uvređena, izdana, kako vam drago, primarna onda šalje emisare – anskioznost, depresiju, predrasude, hipokriziju. Što se više predajemo dominantnim kulturnim normama, to ovi osnovni instinkti više pokušavaju da se izbore za svoje mesto u nama. Uporni i bez savesti, pronalaze pukotine u fasadi, najćešće onda kada bismo to najmanje želeli. U tom smislu, čini se nužnim suočavanje s pitanjem primarnih psihičkih procesa.

Savremena psihologija, generalno, ima dva odgovora na njega. Prvi naglašava potrebu da sekundarni domen pokori primarni putem “obrazovanja za realnost”. Od malih nogu, od nas se traži da se pozivamo na činjenice, argumentujemo svoje tvrdnje, povezujemo argumente u koherentne celine, anticipiramo kontraargumentaciju, donosimo odluke i, ukoliko su nam roditelji i nastavnici dovoljno osetljivi na pluralizam društvene stvarnosti, da se s poštovanjem odnosim prema onima koji se s nama ne slažu. Neki društveni kritičari ovu liniju rezonovanja dovode do krajnih konsekvenci: kada bi naše škole i porodice bolje obučavale mlade naraštaje za javnu upotrebu razuma, stanje naših demokratija bilo bi daleko bolje.

Drugi odgovor je manje-više suprotan i poziva na oslobađanje, a ne na represiju u odnosu na primarnu psihu. Neophodno je, kaže ovakva logika, da prihvatimo svoje unutrašnje ja. Dakle, možemo otići na odmor, piti pilule, odlaziti u bioskope, piti alkohol, pušiti ili kupovati. Kada se tako pobrinemo za sebe, naše racionalno ponašanje može biti samo racionalnije, jer ga neće napadati i ugrožavati taj unutrašnji galimatijas koji nas čini ljudima.

Sam Frojd nikada nije zastupao ni jedno ni drugo. Predlagao je da sebi dopustimo razgovor otprilike ovog tipa: osoba A priča i ne obazire se na to da li su njene reči “ispravne”, u smislu da su tačne i prikladne, a osoba B sluša i ne presuđuje, ne vrednuje.

Za razliku od većine konverzacija, koje imaju određene kulturno definisane granice, ritam i sadržaj, razgovori ovog tipa nemaju tako stroga pravila. Posledično, mogu da odvedu na uvrnuta mesta i postanu veoma napeti. Ništa manje, umeju da budu nepatvoreno dosadni, obeleženi dugim tišinama.

Spolja gledano, ovakav razgovor je besmislen. I zašto ne reći, najvećim delom on se i pokaže kao gubljenje vremena. Međutim, kao kontrapunkt rutinskoj interakciji među ljudima, on otvara prostor za otkrivanje naših u čvor vezanih unutrašnjosti. Svaka sitnica koja izađe na svetlost dana minuciozno se ispituje i zagleda u odnosu na slične deliće informacije o unutrašnjem ja. Ako smo dovoljno istrajni, dobijamo, kako bi to rekao Hajdeger (Martin Heidegger), “slobodan odnos” prema nekim delovima sebe i sopstvenog okruženja; celine koje ovi delovi tvore više nisu nepomične gromade, već postaju lakše za rukovanje, čak i promenu.

Frojd je često proglašavan produktom svog okruženja – zakopčanog Beča s početka 19. veka. Paradoksalno, njegov postupak otkrivanja sopstva čini se radikalnim i opasnim u znatno otkopčanijoj današnjici. Nasuprot dogmi da je realnost to što jeste, takva kakva jeste i da se samo možemo nadati povremenim pukotinama i rekonstrukcijama, Frojd ukazuje na sposobnost ljudskog bića za prave promene; ne bilo koje i bilo kakve promene, već promene koje poništavaju maligne efekte našeg odgoja i obrazovanja i daju legitimitet potrebi da narušimo celinu onoga što zovemo realnim životom.

Još jedan paradoks naslućuje se u Frojdovom predlogu: “revolucija” koju on predlaže ne zahteva dodatne napore; naprotiv, traži od nas da se manje upinjemo i poziva nas da prikočimo. Mada frojdovski razgovor često puno košta, on spada u ono što ekonomisti nazivaju neproduktivan rad.

Nasuprot našoj kulturi produktivnosti i pripadajućoj potkulturi “davanja oduška”, Frojdov predlog za preoblikovanje sveta svodi se na novi način komunikacije, novu diskurzivnu praksu, kako bi se dalo reći posle Barta (Roland Barthes), Fukoa (Michel Foucault), Deride (Jacques Derrida) i Lakana (Jacques Lacan), kojima je radikalni Frojd bio važna referentna tačka.

Frojdovska radikalna konverzacija pokazuje se nepodnošljivom, postaje nešto što nismo u stanju da tolerišemo živeći u svetu koji se sve brže kreće. Treba pročitati knjige, nahraniti gladna usta, boriti se protiv korporacija ili raditi u njima i za njih, posetiti nove destinacije, treba iživeti kompleks civilizovanog spasioca i ukazati na gladnu decu, kastrirane žene, ućutkane disidente. Koliko vremena ostaje za razgovor koji se lako može pokazati neproduktivnim? Ironično, upravo time što ne dopuštamo sebi da budemo neproduktivni, mi konzerviramo realnost, doprinosimo njenoj rigidnosti, osećamo da ona kontroliše nas.

Arentova (Hannah Arendt) je govorila o svetu kao nečemu što je stvorio čovek, nasuprot Zemlji. Svet je planiran pomoću ideja u našoj glavi, izgrađen našim rukama. Bez dubljih ljudskih odnosa, pisala je, on je “statična gomila stvari, nepodnošljiva realnost u kojoj se vrtimo u krug, ne pomerajući se iz jedne tačke”. Međuljudski odnosi, ako su duboki, napisala je znatno nakon što je Frojd nešto drugačijim rečnikom izložio istu ideju, “moraju podrazumevati mogućnost da jedni s drugima razgovaramo bez unapred određenog cilja, bez ideje da razgovor mora imati svrhu, bez neurotične potrebe da idemo iz teme u temu.”

Frojd kao radikalan način mišljenja pokazuje se nužnim u vreme kada se sve čini mogućim, a opet sve ispostavlja teško ostvarivim. I nije umetnost radi umetnosti. Da li se sećate šta je bila najjača diskreditacija pokreta Okupiraj, enklave 99 posto? “Nemaju program”, “nisu u stanju da taksativno nabroje svoje ciljeve”, “nemaju prepoznatljivu hijerarhiju”. Rečju, radikalni su; podsećaju da možda može drugačije.