„Lepe žene me opsedaju, proganjaju. To je zato što sam sjajan ljubavnik, a to sam postao redovno vežbajući sam kod kuće.“ (Woody Allen)

Jeste li imali seks – jutros, sinoć, danas popodne, kad god? Da li se zemlja pomerila? A nebo otvorilo? Ok. A da li vam je palo na pamet da ste doživevši orgazam izveli revolucionarni akt? Verovatno nije. E pa, sve je počelo time – idejom da orgazam krije potencijal za revoluciju.

Smrt bi trebalo da je jedinstven događaj; jedinstven, u smislu da se proklamuje jednom za uvek. Ipak, neke ljude i pojave neophodno je iznova proglašavati mrtvima. U društvu boga, Marksa (Karl Marx), istorije, našao se i Frojd (Sigmund Freud). Kao da se bojimo da će uspuzati u svet živih, s vremena na vreme bacimo po koji grumen sveže zemlje na njegov grob. Danas, u eri fetišizacije neuronauke, man(tr)ično ponavljamo da je psihoanaliza mrtva, irelevantna, njen metod dekadentan, čak “opasan”, kako sugeriše skorašnji Kronenbergov (David Cronenberg) film “Opasan metod”.

Verujete li u neku od sledećih tvrdnji:

• - Svetom upravlja „globalna vlada u senci“; izabrani političari su njihove marionete.
• - Vašington je sam osmislio i izveo terorističke napade 9/11.
• - Obavezne dečje vakcine su odgovorne za „epidemiju“ autizma.
• - Osama bin Laden je živ.
• - Globalno zagrevanje je izmišljotina eko-levičara.
• - NASA-ini snimci čovekovog spuštanja na Mesec su foto-montaža.

Ukoliko verujete, znajte da niste usamljeni u tome. Prema rezultatima nedavne ankete, izvedene na reprezentativnom uzorku Amerikanaca s pravom glasa, više od dve trećine američkih birača veruje u barem jednu od najrasprostranjenijih teorija zavere: 37 odsto biračke populacije SAD stoji iza tvrdnje da je globalno zagrevanje podvala; 28 procenata smatra da postoji „tajna globalna vlada“, koja iz senke upravlja svetom; petina glasačkog tela je ubeđena da dečje vakcine izazivaju autizam; šest odsto veruje da je Osama bin Laden živ.

Šta bi poglavara SPC moglo navesti da krene u posetu Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ u Beogradu? Nekoliko ideja mi pada na pamet: predvodio je crkvenu delegaciju, koja je klinici „darivala“ inkubator – aparat koji direktno spasava život prevremeno rođenoj bebi; hteo je da iz prve ruke dobije informacije o reproduktivnom zdravlju žena u Srbiji; želeo je lično da razgovara s pacijentkinjama (trudnicama i porodiljama) i osobljem klinike i obavesti se o načinima na koje bi crkva mogla da ih podrži; činilo mu se zgodniim da baš iz „Narodnog fronta“ obavesti „svoj narod“ kako će sveštenici, ubuduće, novac od naplate obreda krštenja uplaćivati na zaseban račun, koji će potom biti stavljen na raspolaganje GAK-u...

Nemojmo se lagati; ni najdobronamerniji čitalac nije očekivao ovako nešto ispod naslova: Patrijarh posetio GAK. Iskustvo nas uči da je interesovanje crkve za temu rađanja motivisano isključivo brigom za brojno stanje nacije. Žene, trudnice i porodilje u toj priči figuriraju kao nužno zlo – mašine koje se imaju staviti u pogon kako bi otelovile željenu demografsku sliku.

U najkraćem, optimizam je pozitivan stav prema budućnosti. Ljudi, međutim, često veruju da biti optimista znači biti pozitivno nastrojen prema svemu i verovati da će sve ispasti kako valja. Takvom pogledu na svet bi, ipak, više odgovarala sintagma slepi optimizam. Vrsta optimizma za koju psihološka istraživanja pokazuju da koristi jeste realni optimizam.

Realni optimista gaji generalno pozitivan stav prema budućnosti, ali ne i uverenje da će se sve odvijati savršeno po njega. On je svestan da ga povremeno očekuju nevolje, ali veruje da će biti u stanju da se s njima uspešno nosi. Recimo da osoba boluje od raka. Izvesno je da je ne mogu izlečiti “srećne misli”. U takvoj situaciji, realni optimizam sastojao bi se u njenoj odluci da proaktivno traga za lekarima sa dobrom reputacijom i metodama lečenja koje su se pokazale uspešnim u praksi, kao i da veruje da će i u njenom slučaju lečenje dovesti do pozitivnog ishoda.

Zamislite svet u kojem ljudi rade 15 sati nedeljeno, a plaćeni su koliko i danas – možda i više – zahvaljujući pravednijoj raspodeli plodova njihovog rada. U tom svetu, vreme provedeno u dokolici nadmašivalo bi vreme provedeno u radu, a jedan od glavnih problema bio bi odgovoriti na pitanje: Kako i čime kvalitetno ispuniti toliko slobodnog vremena?

Zapravo, ne morate da zamišljate. Čuveni Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) ne samo što je to učinio, već je svoju viziju i detaljno obrazložio, u eseju koji je, 1930. godine, objavio pod naslovom “Economic Possibilities for our Grandchildren“.

Ne, nije reč o Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji… Da bi opstao, kapitalizam masovno seje žrtve na “domaćem” terenu.

Četiri godine od izbijanja globalne ekonomske krize, ideolozi neoliberalizma polako uviđaju da širu javnost ne mogu da ubede u to da slobodno tržište nije laž. Događaji na Wall Streetu, od 2008. do danas, nedvosmisleno pokazuju da je tržište slobodno samo za one koji su dovoljno porasli da moć svojih korporacija pretvore u političku moć. Zato najnovija epizoda odbrane kapitalizma nosi naslov: Zaštita porodičnih vrednosti.