Kako sam postao doktor(ant)

A meni, nekako, neprijatno. Ukapiram, u pola frke, da samo ja (dobro, ima još jedan, al’ taj nikad ni srednju nije završio, više je preko, „radi tamo, ovde odmara“) za stolom nemam doktorat. Jer, znate kako je: nije isto kad vikneš turu k’o doktor pa kažeš konobaru da stavi na recku i kad vikneš ovako, obično, kad nisi doktor. Njima kaže:“Doktore, nema problema!“ A ja kad viknem, on prvo gleda u gazdu da l’ će ovaj da klimne glavom. Nezgodno, kol’ko god da si dobar sa gazdom. Gledaju ljudi, bruka.

Tu mi pukne film, onako, baš sam bio ljut na sebe. Mislim se, nećeš više Miroslave da crveniš u društvu. Poranim ujutru, ženi ne pričam ništa, ispratim je na posao i rešim da se ja bacim se na svoj posao. Skuvam kafu, srčem i guglam, gledam, jadan, šta ću, pola života sam pisao, sad sam i to zaboravio, a ovu drugu polovinu pričam na radiju ono što kažu „iz glave“, al’ stvarno, bez napisanog teksta.  Rek'o ček da vidim nešto na tu temu. Znam ja da to zovu „radio talk show“, nisam baš toliko izlapeo, al’ ono, kao, mislim da nadjem neku teoriju o tome, kako ide ta fora: misao, govor, mozak, usta, glas, zvuk, dakle, pretvaranje misli u reči, korišćenje govornog aparata, to mislim, glasne žice, proizvodnja glasa, da vas sad ne zamaram, artikulacija, valjda,  kako već kažu za to, ne znam ni sam, uglavnom kako ono što misliš, što ti se mota po glavi da i kažeš, ali sa posebnim osvrtom na problem smanjivanja brzine jezika u odnosu na brzinu mozga, ono, ne trči pred rudu. Sad baš ne znam sve da vam objasnim.

Kad da vidiš čuda - tekstova koliko ti duša ’oće.  I na našem i na engleskom, ma svuda u svetu ljudi pisali na tu temu. I šta da vam kažem: malo guglanje, malo copy - paste, malo kafica, malo save as u doc i pdf, pa na mejl nekima iz Engleske, na neki fakultet, piše nešto u vezi medija se oni, kao, pitaju, nešto su tu valjda važni, koliko sam shvatio. I dok ja opra' šoljicu i pikslu, eto ti ga nazad mejl. Kaže: čestitamo, doktore! I to na našem, ne na engleskom! Sad će da bude na internetu ova verzija pdf  pa čitajte. Da vam ne objašnjavam baš sve, jer, pošteno, i ne znam. Al’ sad sam doktor!  Sad mogu i da ne znam!

Pravo da vam kažem nisam se baš mnogo pretrg’o od posla ali nije bilo ni lako. Ljudi misle to, doktorat, za čas, iskopiraš, prebaciš i gotovo. Ono jeste tako ali ima tu posla. Mnogo vremena mi je otišlo na ono copy - paste. Ti ga na jednom sajtu uhvatiš u jednom fazonu, na drugom u drugom, na trećem ne znam ni šta je ni kako je, ubacuju se i slike, a ne treba mi to, i kad sve iskopiraš tek te onda čeka muka: sve različito, jedna slova velika, druga mala, treća u boji. Plus ove slike. Vidim i ja da ne valja tako. Bruka da šaljem ljudima šareni doktorat. Računam, Englezi, njima internet bolji, provaliće me. Selektujem sve, prebacim u jedan font ono neće. Gledam ja ono čudo,  kafa se ’ladi, cigare gore. Groznica jutarnjeg doktorata! I setim se: kopiram sve i prebacim u notepad, ono gde ti daje txt. Pa ga selektujem ponovo i vratim u word! I da vidiš čuda: složi se tekst sam od sebe, onako, ko vodopad.

Posle je bilo relativno lako. Relativno, jer jedva sam našao kako se pravi ono da ti na vrhu strane bude broj. To ti je neka paginacija. Tu sam već morao da konsultujem ovog ortaka, gazdu kafića. Pomogao mi mnogo. Prolazio istu muku, kaže. Polako mi objašnjavao, što bi rekli, on mobil help, ja na insert, pa na page number, stisnem kad ono poče da se slaže samo od sebe. Čudo! Još mi rekao da izudaram enter na svakih desetak redova. ja krenem.enter, enter, enter, enter... čudo nad čudima: poveća se broj strana na 127. Tu ti se ja poprisetim svojih davnih novinarskih dana, muke sa štamparima, pa ceo tekst prebacim (jedva nekako) u ćirilicu! Jer, ona vata više prostora. Komotnije pismo. Ode doktorat na 146 strana. Prebacim font na veličinu 14 - doktorat već ljudski, 168 strana.

Pozovem ja ortaka, koji inače radi ove disertacije, seminarske, diplomske, živi čovek od toga, šta ćeš, mukica, pohvalim se, kad on poče da pominje neke fusnote, citate, linije, iskošena slova, debela slova... Vidim nemam ništa od toga. I još mi kaže.“Ubaci neke anegdote iz svog rada!“  Šta ću, ajd od prve strane! Dodam one zvezdice, stavim sitna slova, počnem da stavljam navodnike gde treba, počeše da izleću neke dvojke, pa ono čudno @, majko mila, ja se setim, ponovo sve prebacim u jedan font, sve lačo!

Sa anegdotama mi bilo lako. Toliko je bilo šala, pošalica i veselih trenutaka za ovih 34 godine, nisam znao šta ću pre. Stavim ono kad su me izbacivali sa radija par puta, dok smo još zezali Slobu, kad smo mu slali štafetu, za vreme rata, a u Beogradu niko nije smeo da je primi, pa se setim kad mi pretili, zvali telefonom, ubacim i kad smo štampali knjigu „Sadame ništa ne brine“, kad niko nije hteo da nam da prostor za promociju, setim se i kad niko nije hteo da mi objavi teks u gradu i šire, pa sam pisao za ove preko Drine, tu smo se slatko smejali godinama, pa kad me jedan sačekao posle emisije, pa me šin'o pesnicom u glavu, posle zivkao da vidi kako sam, kad mi zvali ženu i rekli joj da pazi malo šta pričam, da me pazi isto kao što pazi našu bebu koju vozi, gore u parku, u onim lepim kolicima što imaju tufnice, kad 'teli da mi bace bombu u radio, kad me neka deca ciljala crvenim laserom za vreme emisije... Jedno desetak anegdota ubacim, mislim te trenutke kojih se čovek uvek rado seća. Bilo smejurije. I ono ispade 197 strana. Onda dodam sadržaj, iskopiram predgovor i pogovor koji mi poslao ortak, ovaj gazda, malo preradio njegovo, sve sačuvam i pogledam - izadje na 218 strana. Doktorski, stvarno, onako izgleda.

Narežem na disk i odnesem kod drugara, štampara, on čovek ima one crvene kartone i štampa zlatna slova... Izaberem malo deblji papir, znam za jadac, šačekam da odštampa, jer štampari su čudo, uvek neki problem sa njima. Poneo ja rakijicu, udariše oni po jednu, dečko na kompjuteru udari u print, doktorat poče da iskače. U tri primerka. Sečenje, lepljenje, koričenje... Dok se sušilo on mi napravi onaj valjak, odštampa mi i diplomu, Englezi poslali sve kako treba, priprema za štampu ljudska. Vrh.

Stavim, valjak pod mišku, crvenu knjigu sa zlatnim naslovom u ruke pa kroz centar, onako ponosito, pravac u kafić. Stavim sve ono na sto, ekipa oduševljena. Čestitaju mi. Slikasmo se.
„Dečko, daj ovde jednu turu i stavi na recku!“, viknem ja da čuje cela bašta.
„Nema problema doktore“, kaže konobar. I ne gleda u gazdu!