IDEOLOGIJA OSREDNJOSTI

Grejson Peri u članku „Uspon i pad Prosečnog Čoveka“ (The Rise and fall of Default Man) pokušava da odgovori na pitanje: kako je beli, heteroseksualni, pripadnik srednje klase - Prosečan Čovek - preuzeo kontrolu nad društvom i da li postoji način da se skine sa prestola na kome sedi? On analizira dominaciju ljudi sa socijalno poželjnim karakteristikama u zapadnom društvu i teškoće svih onih koji pokušavaju da se „proguraju“ i dobiju članstvo u tom veoma limitiranom klubu uspešnih.

Takođe, piše kako je ovo „pleme“, koje predstavlja manjinu svetske populacije, uspelo da nametne svoje vrednosti i stavove većini drugih/drugačijih ljudi, obezbeđujući sebi dominaciju u višim krugovima moći: vladi, odborima direktora u kompanijama, medijima, itd. Peri navodi podatke da su 93 procenata izvršnih direktora u Velikoj Britaniji beli ljudi, a da su 77 procenata članova parlamenta muškarci.

Međutim, Peri ne razmatra u tančine vrednosti i stavove koje je prosečan beli pripadnik srednje klase u Velikoj Britaniji uspeo da nametne većini, odnosno koji se elementi ideologije mogu naći u njegovoj društvenoj delatnosti - koji to skup doktrina, mitova i verovanja vodi Prosečnog Čoveka u njegovom usponu i padu.

Ideologija osrednjosti kao ideologija besmisla

Ako pokušamo da prenesemo ovakvu vrste analize na naše prostore, stvari postaju nešto komplikovanije. Heteroseksualnost je zasigurno jedini prihvatljiv seksualni identitet, dok su svi ostali potisnuti, osuđivani i marginalizovani. Ipak, definicija „prosečnog čoveka“ na Zapadnom Balkanu kao da od te tačke prestaje da ima sličnosti sa navedenim karakteristikama. Klasna pripadnost ima manji značaj, usled ciljanog uništenja srednje klase. Zbog malog rasnog varijabiliteta, „belost“ belog čoveka takođe ne igra tako važnu ulogu za njegovo razlikovanje od drugih ljudi i ne predstavlja krucijalno važnu kategoriju za njegov uspeh. Tako dolazimo do spleta mentalnih karakteristika, vrednosnih orijentacija i stavova, pa i životnog stila, koji igra odlučujuću ulogu u stvaranju prosečnog (podrazumevajućeg) čoveka na ovim prostorima.

Dešavanja u poslednjih dvadeset pet godina su svakako bila burna i dramatična. Niz političkih potresa i ekonomskih kriza, ratovi, protesti, nasilje na ulicama i druga previranja, imali su za posledicu stvaranje svesti o konstantnoj nestabilnosti i nepredvidljivosti kao jedinom mogućem načinu života. Ipak, i pored toga što se od ove percepcije ne može pobeći, kroz vihor društvenih potresa kao da je bila na snazi jedna te ista linija delovanja, koja je mirno i stabilno radila na ostvarivanju svojih ciljeva. Ta pažljivo osmišljena praksa je zapravo pokušala i uspela da izmeni pravila društvene igre i da stvori novi soj ljudi na branicima čelnih pozicija: osrednje kadrovike i prepisivače.

Nema sumnje da je težnja ka prosečnosti postojala u ne tako davnoj prošlosti. Komunistička paradigma je podrazumevala fiktivnu ravnopravnost među ljudima i veličanje udarničkog elana, dok je u stvarnosti proizvodila hiljade poslušnih činovnika koji su učeni da poslušno unose brojke i slova u velike tabele. I pored toga, doprinos poslednje dve i po decenije je donekle originalan: u ovom periodu osrednjost je dovedena na pijedestal ideologije.

Tokom otimačine koja je sprovođena ratnim i drugim sredstvima (npr. pirimidalnim prevarama banaka tokom devedesetih), uložen je ogroman napor da se osnovna, materijalna supstanca na kojoj pojedinac počiva uništi - ovaj napor je i dalje stalan, samo je donekle standardizovan pod velom legaliteta. Paralelno sa uništavanjem materijalne osnove, vršena je ideološka indoktrinacija na svaki mogući način, prvenstveno preko medija, ali i putem svih dostupnih vidova socijalnog pritiska, sve u cilju da se pojedinac konformira dominantnoj praksi.

Ovde moram da napravim odstupnicu: ja ne verujem u to da su ljudi osrednji zato što su tako rođeni, ili da su osrednji „sami po sebi“. Ako uzmete bilo koju ljudsku osobinu, verovatno ćete dobiti čuvenu zvonastu krivulju normalne distribucije. Većina će se nalaziti oko prosečnih vrednosti, dok će ogromna manjina biti na ekstremima. Različita svojstva, poput inteligencije, biće normalno raspodeljena u populaciji. Tako je bilo i tako će biti u svim društvima, u svim vremenskim epohama. Ovo je empirijska činjenica. Ali ja ovde ne govorim o tome. Svako ima granice onoga što može da postigne u određenoj oblasti, svoja polja interesovanja i zanimanja, mesta gde je jači nego u nekim drugim. U tom smislu, svako je bolji u nečemu a gori u nečemu drugom. Dakle, ne želim da pričam o osrednjosti kao o nekoj zacementiranoj karakteristici jedinke.

Ono što karakteriše vreme u kome živimo je (ne)dvosmisleno slanje poruka o novim socijalno poželjnim osobinama i masovna produkcija identiteta zasnovanog na osrednjim postignućima, odnosno promociji pasivnosti i inertnosti. U ovom novom modalitetu, ljudi su bili prisiljeni da igraju nove društvene uloge, ili da zauzmu stare uloge, ali sa novim očekivanjima. Svako ko odstupi, na bilo koji način, od socijalno poželjne matrice očekivanja, biva odstranjen na ovaj ili onaj način. Maskirana često u nacionalističko-verski mit, ova praksa je imala za cilj da stvori građanina koji ne preispituje sebe i svet u kome živi, već je prvenstveno usmeren na puko preživljavanje, od jednog dana do drugog, i koji se što manje trudi da zauzme ptičju perspektivu.

Samoviktimizacija je značajno doprinela ovom procesu, stvarajući psihologiju žrtve, to jest psihološki sistem gde se pasivnost ne preispituje, već se uvek krivi neko drugi za vlastite neuspehe. Izvor dostojanstva osobe postaje njena pasivnost, sposobnost da pati, trpi i da se žrtvuje, kao i prezir i mržnja prema svima koji su drugačiji. Svako ko bi pokušao da preispita osnovne postulate ovakve dogme je ili anatemisan od strane društva, ili sam odlučuje da napusti svoju zemlju, što se zapravo savršeno uklapa u matricu očekivanja (time se postiže marginalizacija alternativnih diskursa na veoma efikasan način i demonstrira ogromna količina moći koju ideologija ima nad pojedincem).

Otuda izjednačavanje istine i laži, originalnih i krivotvorenih doktorata, izvanrednih i prosečnih pojedinaca (u bilo kojoj oblasti); i, u krajnjoj liniji, izjednačavanje rata i mira (usled konstantne visoke tenzije u društvu, mir postaje neka vrsta ratnog stanja niskog inteziteta - hvala Dubravki Stojanović na ovom uvidu). Osrednji pojedinac ne mora mnogo da se „muči“ u životu, ne mora mnogo da čita i uči, ne mora da bude sposoban u konvencionalnom značenju te reči (to jest, da ostvaruje određene rezultate u određenom polju delovanja, bez obzira da li je u pitanju politika, biznis, prosveta ili nešto drugo). On ili ona mogu slobodno da prave greške bez ikakve prave odgovornosti za svoje postupke kao odrasle osobe. Ali - i ovo je važno „ali“ - oni nikada ne smeju da dovedu osnovne postulate idelogije osrednjosti: pasivnu podređenost autoritetu, maglovitu moralnu realnost (nejasna podela između dobrog i lošeg), utilitarno prepisivanje i zabušavanje, usmerenost isključivo na ličnu korist (nasuprot društvenom interesu), prezir prema svemu drugačijem i aktivno suzbijanje svih kritičkih glasova u sebi i drugima. I, da ne zaboravimo, poslednje ali ne i najmanje važno: održavanje opšte atmosfere nasilja i straha.

Ekstremne desničarske organizacije, poput Naših i Obraza, su veoma dobra ilustracija ovog principa, pošto ekstremi uvek dobro ilustruju osnovni princip jer je princip vidljiviji. Ispravnost vlastite pozicije se dokazuje isključivo nasiljem, odnosno sposobnošću da se sopstvena istina „utera“ nekome u glavu i da postane istina protivnika (gostovanje Mladena Obradovića i Marka Karadžića u emisiji „Stanje nacije“ na televiziji B92 može da bude primer za to). Ono što je ekstremno i radikalno u ovom slučaju je demonstracija sile i ostrašćena svojeglavost u sprovođenju navedenih principa ideologije osrednjosti. Ali osrednjost je ista i kada je ekstremna. Nesposobnost da se razume pozicija Drugog je individualni koliko i kolektivni fenomen. Za sopstveno uprosečavanje je potreban individualni napor, iako je namera sa koje taj napor dolazi konformiranje onome što se percipira kao grupna norma.

Zato je i fascinantna opčinjenost sportom i sportskim uspesima. Možda baš zato sport, od tenisa do košarke, ima toliki potencijal da izazove snažna osećanja. U univerzumu gde je sve nejasno i ceo život jedno veliko napipavanje u magli, sport je oblast u kome su rezultati merljivi i vidljivi na prvi pogled. Tu ne može biti laži i prevare: ili ste prvi, ili ste poslednji. Ili ste osvojili medalju ili niste. Ne možete tvrditi da ste bolji od nekog drugog ako to niste. Paradoksalno, ispostavilo se da su sportska postignuća idealan poligon za dalju promociju osrednjosti. Kroz sportske uspehe istaknutih sportista, cela nacija može da slavi ono što nikada neće moći da dobije. Shodno tome, ovi uspesi postaju samo još jedna potvrda legitimnosti osrednjosti („Ne moram da se mučim da nešto postignem da bih bio bolji, dovoljno je samo da se poistovetim sa već uspešnim ljudima i odmah ću se osećati bolje“).

Poniranje u slavnu prošlost, punu herojskih legendi i mitova, od boja na Kosovu do danas, takođe može lepo da posluži za identifikaciju sa izuzetnim pojedincima kroz pripadnost kolektivu. Od Miloša Obilića i cara Lazara do Karađorđa i Miloša Obrenovića, istinski nacionalni heroji su uvek smešteni u neko davno vreme, tamo gde bezbedno mogu da spavaju i tako da budu podložni manipulaciji. Pošto ne mogu da govore za sebe, od njih možete napraviti šta god da poželite, odnosno ličnosti-brendove u koje utiskujete one osobine koje odgovaraju aktuelnim krugovima moći. Ponovo, izvor ličnog dostojanstva i osećanja sopstvene vrednosti postaje doktrina sa kojom se pojedinac identifikuje.

Masa je udobna i topla

Šta je poenta ove priče? Stapanjem sa kolektivom, praksa uprosečavanja pokazuje svoje zavodljivo lice, jer pruža sigurnost i pripadanje u masi. Pripadajući masi, vi pripadate nečemu što je veće i snažnije od vas samog. Vi dobijate nove karakteristike koje niste imali ranije. Najvažnije, konačno se osećate relativno bezbedno od bezbroj pretećih faktora koji vas svakodnevno ugrožavaju.

Gustav Le Bon je u „Psihologiji mase“ pisao (1):

„Najupadljivija karakteristika psihološke mase je sledeća: ko god da je sačinjava, koliko god da su životni stilovi pojedinaca koji je čine slični ili različiti, njihova zanimanja, njihov karakter, ili njihova inteligencija, činjenica da su se transformisali u masu ih pretvara u jednu vrstu kolektivnog uma koji ih tera da osećaju, misle i ponašaju se na način poprilično drugačiji od onog na koji bi se svaka osoba pojedinačno osećala, mislila i ponašala u stanju izolacije. Postoje neke ideje i osećanja koje ne mogu da postoje, ili ne mogu da se pretvore u delanje, sem ako pojedinci ne formiraju masu. Psihološka masa je provizionalno biće formirano od različitih elemenata, koji su na trenutak kombinovani, baš kao što ćelije sačinjavaju živo telo njihovim jedinstvom. Novo biće prikazuje karakteristike veoma drugačije od onih koje poseduje svaka ćelija ponaosob“.

Le Bon u svojoj knjizi piše o fenomenu mase koji se dešava kada se određeni broj pojedinaca skupi na jednom mestu. Njegove ideje bile su kritikovane od mnogih teoretičara, ali za ovo razmatranje važno je samo sledeće pitanje: šta ako ovaj fenomen može da ima rezidualni efekat, odnosno da „drži“ čoveka u masi, čak i kada je on fizički van nje?

Čovek poseduje sposobnost mentalne reprezentacije, mogućnost da svojim umom bude na mestu na kome se ne nalazi u datom trenutku. Koristeći reprezentaciju, ljudi mogu psihološki da održavaju stanje kolektivne zaluđenosti, pogotovo uz zdušnu pomoć masovnih medija. Ovo stanje „uzavrele atmosfere“ u društvu je danas mnogo lakše svakodnevno podgrevati nego što je to bilo pre sto godina. Uprosečavanje može tako da se gleda kao neka vrsta podređenosti kolektivnom umu, a individualni um se predaje tom kolektivnom prvenstveno iz straha i osećanja konstantne pretnje koja visi u vazduhu. Dovoljno je da pogledate vesti dva puta dnevno i pročitate novine uz jutarnju kafu, pa da shvatite o čemu pričam. Samo tabloidna štampa vrvi od pogubno loše sročenih (senzacionalističkih) naslova koji bodu oči i izazivaju bes, strah i paniku.

Dva skorašnja događaja, vojna parada i fudbalska utakmica, pokazuju visok potencijal za održavanje ideologije osrednjosti korišćenjem psihologije mase. Masovna okupljanja sa ideološkim predznakom, prenošena širom zemlje putem svih mogućih medija, konstantno održava sliku „nas“ protiv „njih“. Mislim da one imaju bar dve funkcije - pozitivnu i negativnu - u zajedničkom cilju stvaranja grupnog jedinstva unutar nacije.

U slučaju vojne parade, demonstrira se sopstvena vojna moć i podrška moćnog prijatelja sa strane kao važan faktor (ili garant) očuvanja unitarnosti nacije. U slučaju fudbalske utakmice, ona imaju za cilj jasno definisanje protivnika, što povratno ponovo ojačava snagu nacionalne grupe i promoviše koheziju unutar nje.

Jasno je da oba događaja predstavljaju dve strane istog novčića, jer je nemoguće definisati kolektivni identitet bez oba: promocije izuzetnosti, specifičnosti i veličanstvenosti unutar svojih redova, istovremeno sa jakim prezirom i neprijateljstvom prema Drugom.

Individualizam u doba kolere

Svakom pojedincu koji je hteo da postane bolja verzija sebe odmah postaje jasno da je takav životni stav neprihvatljiv i društveno nepoželjan. Bez obzira da li želite da se ostvarite kao akademska osoba ili mali preduzetnik, od samog početka vašeg putešestvija imaćete utisak da vas društvo „minira“ na svakom koraku. Nevidljive društvene sile (često poostvarene u papirologiji, visokim porezima i bespotrebno složenoj birokratiji, ali i u mrmljanju i negodovanju okoline) će svom snagom pokušavati da vas „uproseče“, odnosno vrate na nultu tačku, mesto sa koga ste tako čvrsto rešili da se pomerite. Nemogućnost bilo kakvog napretka će tako često naterati nekada preduzimljivog pojedinca da se okrene sebi i svom unutrašnjem prostoru, u kome nastaju nove odrednice: apatija, rezignacija i letargija.

Povlačenje pojedinaca koji ne mogu ili ne žele da se uklope u okvire idelogije osrednjosti je zapravo samo još jedna demonstracije moći iste. Apatičan i rezigniran pojedinac ne predstavlja opasnost po ovakav sistem, sve dok ima dovoljno ljudi kroz koje sistem i dalje može da živi. Društvena moć sistema zasnovanog na ideologiji osrednjosti se najbolje vidi u alternativama koje su dozvoljene njegovim okvirima: ili se uproseči ili odstupi i gledaj sa strane (bez mešanja i uzvikivanja kada nešto krene pogrešno). Pokušaj „treće alternative“ (ili četvrte, pete, šeste, itd.) zapravo postaje nemoguć - on se uglavnom svodi na okupljanje kritički nastrojenih istomišljenika u malim grupama, obično na Internetu, u pokušaju (ali samo pokušaju) javnog izražavanja nezadovoljstva.

Ideologija osrednjosti tako proizvodi monolitno konstruisane identitete koji su ili čvrsto usmereni konformiranju relativno jednostavnom skupu normi ili protivnike ovih normi.

Sistem zasnovan na ideologiji osrednjosti može da postoji sve dok okolnosti, u kojima je nastao i nastavlja da živi, ostaju nepromenjene. Kada se okolnosti promene, menjaju se i pravila igre. U ovom slučaju, to može biti sve manja mogućnost „običnih ljudi“ da žive i rade u takvom sistemu, i pored činjenice da su u protekle dve decenije, vođeni rukom idelogije osrednjosti, morali da se prilagode i saobraze već pomenutoj dogmi. Najveći problem ipak ostaje ne sama praksa uprosečavanja, već nemogućnost da se u društvu zasnovanom na ovakvoj praksi, misli na bilo koji drugi način, sem preko pojmova „za“ i „protiv“.

Na kraju, ponoviću da mislim da „osrednji čovek“ zapravo ne postoji, već predstavlja fiktivni ideal kome teži određeni broj ljudi u društvu, ne nužno većina. Vođena jedinstvenom ideologijom koja demonstrira moć na svakom koraku, ova grupa uspešno ućutkuje sve alternativne glasove i ne dopušta protivljenje bilo kakve vrste. Osrednji čovek je uvek u nastajanju, nikada zaista dovršen, uvek u potrazi za novim autoritetom (težeći da bude „pod nekim“ i „nad nekim“). Njegovo poštovanje dogme je njegova legitimacija pred društvom, a potreba za pripadanjem i sigurnošću jedina vodilja u svetlu budućnost.

1. „The most striking peculiarity presented by a psychological crowd is the following: Whoever be the individuals that compose it, however like or unlike be their mode of life, their occupations, their character, or their intelligence, the fact that they have been transformed into a crowd puts them in possession of a sort of collective mind which makes them feel, think, and act in a manner quite different from that in which each individual of them would feel, think, and act were he in a state of isolation. There are certain ideas and feelings which do not come into being, or do not transform themselves into acts except in the case of individuals forming a crowd. The psychological crowd is a provisional being formed of heterogeneous elements, which for a moment are combined, exactly as the cells which constitute a living body form by their reunion a new being which displays characteristics very different from those possessed by each of the cells singly.“

Vladimir Mušicki
Akuzativ, 27.10.2014.