AN ARKHOS vs. SIMULATIO

Nije mi namera da lamentiram nad “nepravdom” koja je učinjena anarhistima, potpunim konsensusom ideološke mržnje svih (što je samo po sebi indikativno), već mi se čini razložno pitanje: Ima li mesta ideji an archosa (bez vođe) u savremenom, demokratskom (srpskom) društvu?

Ključno polazište jedne takve analize nalazi se u terminu “simulacija”, znači, simulacija Države, sistema pa i same demokratije (demokratura?), svega onoga što je osnovni motiv pojave an arkhosa, kao utopističke, etičke kritičke misli.

Dva veka razvoja modernih društava, onaj 19. u kome je kolektivnim entuzijazmom Dogma simulacije postavila svoje temelje, kako u bitno različitim tradicijama Zapada, tako i u kritici tog obrasca (komunistička internacionala) koja se nije bavila pravom prirodom formalnih procesa, već modusima sopstvene simulacije, tako i taj nesrećni 20. vek koji je otvorio krvave konsekvence zabluda “modernosti” Države i Sistema.

No, od tih opštih (i dobro proanaliziranih) mesta, mnogo je zanimljiviji mogući pogled na "an arkhos" u traumatizovanim društvima evropskog, post-komunističkog prostora, a pre svega same Srbije.

Post-oktobarska Srbija je ne samo potrošila svoje vreme “u ništa”, sa stanovišta demontiranja sistema, već nije uspela ni da definiše i dijagnosticira stepen patologije globalne destrukcije sopstvene zajednice. Ako je (kako je?) analitičarima izvan Srbije bilo moguće da relativno precizno vide ono što je svima nama bilo ispred nosa, a nevidljivo, i dan danas?

I zaista, kako je bilo moguće da se ta simulacija sistema (koji je bio jedinstven za teritoriju FNRJ, SFRJ...) demontira u potpunosti (i zameni drugim, naravno) u Sloveniji, Hrvatskoj pa i u Makedoniji, samo u Srbiji ne? Odgovor na ta i mnoga druga pitanja vezana za “istorijski” trenutak Nacije i Države, mislim da treba tražiti u krizi Identiteta jednog naroda i društva koje je organizovano kao sistem simulacija svih vrednosti kao logičnom konsekvencom negde zagubljenog Identiteta.

Taj problem “Srpstva” koji je pažljivo skrivan u lavirintima duhovne strukture nacionalne elite, dramatično je perforirao tokom devedesetih i raspada Jugoslavije, koja se kao država pokazala zaista dobra (i blagougodna) za Srbe, jer su u vlasti Dogme i njenog sistema vrednosti, totalitarnih i simulatornih naravno, bili oslobođeni i amnestirani civilizacijske potrebe “stvaranja” sopstvene strukture vrednosti, odnosno, autističnom i retardiranom, samodopadnom Voljom, osećajem, nacionalne (lokalne) superiornosti (!?), dembelisali u predvorjima sopstvenog mitološkog budoara.

Obmanjujuća Laž (topla i utešna), razdragano je prigrljena kao substitut onom neprijatnom i kolektivno potisnutom nepopunjenom prostoru-vremenu, negde (uz-niz put) izgubljenog Identiteta.

Tako je “Srpstvo” ušlo u presna istorijska (znači, kardinalna) zbivanja sa paketom paradoksa, tog prenatrpanog “bagaža” iz koga su ispadali komadi, patrljci nakaznosti kolektivno –neodgovornog, utemeljenog u patologiji nacionalne mitomanije.

Srpski nacionalizam, ukorenjen u Nacionalnoj (heretičkoj) pravoslavnoj ideji (Crkvi) bizantijskog “testamentalnog” nasleđa, te s toga lažan i nadobudan, pokazao se neupotrebljiv i nesposoban da artikuliše i organizuje nacionalnu ideju u organski svežoj Istoriji, drugačije do:
“Iza nas lelek i jauci
Ispred nas Zver koja nas vodi
I poruka Narodima!”
– B. Petrović.

Tu “Poruku” su Narodi (ex Jugoslavije) razumeli, organizujući (u panici pred naletima Zveri) svoje nacionalne i državotvorne ideje. Razumeli su je svi sem samih Srba. Njima nikakva Ideja nije bila potrebna, Oni su već imali Sve-Ništa, istina, ostajući bez ičega. Razulareni, bestidno raskrečeni na svojoj mitskoj sofri, ložnici genetske potentnosti, uvaljani u nikad opranu (znači, smrdljivu) postelju trijumfalističke tradicije, rukom “Svetih otaca” zakovanih prozora “patrijahalne” smernosti, Srbi su u blagoslovenom pijanstvu podmuklih pogleda, prepoznavali u sebi “Tajnu Izabranih”, “Svetost žrtvovanih”, epsku utkanost svog etnosa u ritersku plemenitost Gubitništva! Planetarno prezreni, do lakata okrvavljeni, ali osećajući Svoju stvar, Srbi su, eto, ušli u tranziciju. Nakaradno, naravno, ali ovoga puta bezbedno – po ostale narode! Onaj Osećaj koji je heretička Majka poturala kao Identitet oko koga se vekovima okupljalo pučanstvo, sada je suženom prostoru žrtve ponudio sopstveni narod!

Pod brižnom paskom Majke i njenih intendantskih tajnih službi, pokuljao je srpski parlamentarizam, njegovi Domaćini, umnoženi oci i ocići, sve sama Ruka, srpska, rutinirana u mehanici totalitarnog davljenja, bogougodno je stisla šiju zahvalnog Kolektiviteta, ovoga puta svog rođenog, da rođenijeg ne može biti.

Kakve veze an arkhos može imati sa ovom sado-mazo pomamom zadovoljstva, sa ovim “Ispunjenjem Zavetnih” obrazaca nacionalnih ložnica i njene kopiladi u pelenama lažne heraldike?

Na prvi pogled, nikakve. I ko bi uopšte i poželeo da ima ikakve veze sa tim? Nije li već, logikom “zatečenog stanja”, racionalnim analizama superiornih Instituta u prostorima političke Bitnosti, već odlučeno (a šta će?) da se Srpska stvar prepusti njoj samoj? Jer, zbilja...!?

Ako se dakle, Srpsko društvo, definisano iracionalnom (epskom, samodopadnom, i najzad pasivnom) potrebom za Osećajem, njegovom brutalnom i sporom mehanikom mlevenja ljudi i generacija, nalazi pred izborom suicidnog kontinuiteta koji nacionalna elita prevodi u Modernost tranzicionih procesa(!), ili trenutnog, ali zbilja trenutnog, raskida sa “tradicionalnim” nasleđem i preuzimanjem odgovornosti za redefinisanjem preko potrebnog Identiteta kao izvora ukupnog sistema vrednosti, tada se ideja an arkhosa može pokazati kao ključna.
Prvo s toga što je an arkhos (racio individualnog) antipod Osećaju (iracionalno Kolektivno).
Drugo, an arkhos pretpostavlja ličan (intiman) proces suočavanja i rekonstrukciju etičkog sistema vrednovanja koji se po prirodi stvari ima obaviti unutar pripadnika buduće nacionalne elite i tako svojim zbirom otkriti sebe kao Kolektivni Identitet.

Funkcionalnost ideje an arkhosa u Srpskom problemu je i u tome što u njemu nema ničeg Ideološkog. On pretpostavlja mentalni proces individualne katarze ka sposobnosti “za odgovorno”. U njemu nema prostora za interesne potrebe “Simulativnog”, bar ne u statistički neprihvatljivim standardima društvenog sistema vrednosti, njegovog izvora- Identiteta!

Lepo!... kako međutim tu mitološku, organsku masu, to “Srpstvo” prevesti u prostor užarenog “Sad”, u stanje promišljenog kretanja, ako ono pretpostavlja globalne turbulencije prevođenja Majke u Maćehu, Oca u Protuvu, Osećaj u Greh?

Gospodstvenost Radomira Konstantinovića (“Filosofija palanke”) nije imala nikakvog uticaja na Zver, iz razloga “jezičke” nekompatibilnosti. Uostalom, njena pismenost nikada i nije potvrđena. Sa druge strane, uzbudljiv rad Larsa fon Trira u filmu “Dogville” nudi sasvim drugačiji (i Zveri razumljiv) pristup. Zajednicu utkanu u Osećaj, fon Trir bukvalno briše sa lica zemlje (ljude, objekte, Sve!), da bi u završnoj sekvenci, Nikol Kidman, prosviravši metak kalibra 45 kroz glavu poslednjeg, najčestitijeg među licemerima Zajednice “Osećaja”, ušla u Cadillac izgovorivši rečenicu: “Čovek, jednostavno, ponekad mora sam da obavi to!”

An arkhos?... So help me God.

Branislav Guzina