O jednom opštem mestu u diskursu bošnjačkih intelektualaca

U čemu se ogleda njegova samoskrivljena politička nezrelost? Ona se ogleda u prevođenju pretpolitičke kategorije u samorazumljivu političku kategoriju. To znači da samo postojanje BiH i postojanje ljudi koji žive u njoj jeste pretpolitička osnova za političku zajednicu. Ova pretpolitička osnova je conditio sine qua non (uslov bez koga se ne može) za jednu političku zajednicu. Nužno je da postoje neki ljudi i da postoji neki prostor. No to što postoje neki ljudi i neki prostor jeste uslov za postojanje jedne zajednice, ali nije dovoljan razlog za političku zajednicu, za politički razum.

Ako izjednačimo pretpolitičnost i političnost, onda lako predstavljamo jedno za drugo, odnosno pretpolitičnost za političnost. Ovo je moguće samo na jednoj predrefleksivnoj ili transcendentalnoj ravni. Čim uđemo u polje političkog iskustva, pojavljuje se more razlika između različitih koncepata, političkih ideja koje zastupaju različite političke opcije, klase, interesne grupe. I upravo se tako pokazuje lažnost pretpolitičkog, odnosno njegova nezrelost u polju političkog. Polje političkog jeste polje suprotstavljenih koncepata zajednice (polisa). Ukoliko se polje političkog predstavlja kao jednoznačan koncept, samorazumljiv svima koji participiraju u političkoj zajednici, onda se neminovno vrši predrefleksivno nasilje nad različitošću i mogućnošću različitih perspektiva unutar te političke zajednice. Realan, a ne teorijski, akt ovakvog delovanja jeste diktatura, što podrazumeva ukidanje demokratije i ukidanje političkog polja/života u ime jednog političkog koncepta. Stoga, ovo što je na ravni teorije tekst M. Filipovića, na ravni delovanja jeste diktatura. 

U ravni događaja koje on opisuje, a to je rat u BiH, to znači da postoji zajednički interes svih onih koji su zajednica samo u pretpolitičkom smislu. Tako se kod njega nužno mora pokazati da, ako je politička ideja BiH jedan zajednički interes, agresija se mora tražiti na „drugoj strani“,u drugoj pretpolitičkoj kategoriji, odnosno Srbiji ili Hrvatskoj. Ono što on ovim aktom upravo radi jeste jedan diktat i jedno nasilje, jer se u samom sopstvenom bosanskohercegovačkom korpusu ne uviđaju razlike u suprotstavljenim konceptima, te se njima tako ne priznaje ili im se oduzima pravo građanstva.

Ovaj gest, koji se stalno ponavlja i koji predstavlja opšte mesto, topos interpretacije kada su u pitanju bošnjački orijentisani intelektualci, jeste deo uzroka rata, a i današnje situacije u BiH, gde se smatra da se poseduje svojinsko pravo u pogledu koncepta BiH, pa se drugi koncepti demonizuju te uvek proglašavaju kao apsolutno različiti u isključujućem smislu, a ne kao relativno različiti unutar jednog političkog polja i jedne političke borbe. Ovakav gest jeste mesto odakle se generiše stalni sukob i nemogućnost usaglašavanja različitih koncepata jer se unutar ovog pogleda onaj drugi ne pokazuje kao relativno suprotstavljen, nego kao onaj koji je potpuno isključen, gde se razlika ne pokazuje kao vrsna, nego čak kao apsolutna. Zato ovaj gest nije ništa drugo do večno ponavljanje rata diskurzivnim sredstvima.

Davor Lazić
Akuzativ, 23.07.2015.