O percepciji žene iz muške perspektive

U našem društvu takođe postoje i određene percepcije žene. Postoji određen horizont očekivanja u kojima se žene pojavljuju. Ukoliko se žena pojavljuju nasuprot horizonta očekivanja, to dovodi do kolizije i između očekivanja i samog dešavanja koje je nesamerljivo očekivanju. Narušavanje poretka, pa i narušavanje poretka percepcije uvek je budilo čuvare i čuvarke poretka. Iako su takođe i sami narušivači i narušivačice poretka kroz istoriju različito percipirani, oni svakako nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Narušivači i narušivačice poretka bi se mogli razumeti kao poziv na zauzimanje pozicije unutar određene perceptivne zajednice.

Ono gde ova problematika dolazi na svoj vrhunac jeste u pogledu muške i ženske seksualnosti. Tamo gde žena naglašava svoju seksualnost u odnosu na ustaljene percepcije dolazi do konflikta koji zaoštrava pitanje perceptivnog poretka. Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li se žena oblači naglašavajući sopstvenu seksualnost zbog muškaraca, zbog sebe ili zbog drugih žena i da li muškarci imaju pravo da na ovaj poziv odgovore? O čemu se zapravo radi? Stvar svakako nije jednostavna ali da se u određenoj meri razjasniti.

Za početak je potrebno autonomiju pojedinca dovesti u pitanje. U poznom kapitalizmu subjekt je odnegovan tako da samog sebe razume kao generatora sopstvenih želja, mišljenja, odluka, motivacija. Ipak, ta njegova naučenost da sebe posmatra kao izvor, generator, početak od koga kreću svi aktovi njegove volje, mišljenja, htenja nije ništa drugo do stvar socijalizacije. Autonomija pojedinca je dovedena u pitanje već kod autora 19. v. poput Šopenhauera, zatim Ničea, a potom i sa Frojdovom Psihoanalizom prve polovine 20. v. pa sve do Poststrukturalizma druge polovine 20. v. To što se autonomija pojedinca održava nasuprot tradicijama mišljenja koje su je duboko potkopale, leži pre svega u poznokapitalističkom poretku i njegovoj političko-ekonomskoj doktrini.

To kako želimo, kako se oblačimo, kako mislimo jeste na način drugog koji nas je svemu naučio. To da se oblačimo na način koji je u perceptivni poredak upisano kao normalno, odnosno kao pristojno, jeste ono što smo naučili da želimo. U društvu u kakvom živimo seksualnost je svakako u određenoj meri potisnuta iz percepcije. Postoje određena očekivanja u pogledu oblačenja koje potiskuju seksualnost iz perceptivnog polja. Ukoliko se desi naglašavanje seksualnosti onda se žena dovodi na ivicu perceptivnog poretka. Ženska seksualnost se pokazuje kao ona koja narušava perceptivni poredak. Po strani ostavljamo sam fenomen hipertrofizacije htenja u potrošačkom društvu koji „oslobađa“ želju ali samo kao strateško mesto unutar potrošnje.

Pitanje je ko nas je naučio ovom gledanju, zašto i koje su posledice ovoga učenja?

Sama seksualnost ukoliko se posmatra kao prirodan čin nije nužno moralno kodirana. Nije nužno nešto ni dobro ni loše. Seksualnost se može misliti i odvijati kao nešto što leži sa one strane, ili bolje rečeno sa ove strane nasuprot dobra i zla. Adresa sa koje se izvršava represija nad seksualnošću je prepoznata u platoničko-hrišćanskoj tradiciji (Niče), u kulturi samoj (Frojd), odnosno u institucijama poretka. Sipanje otrova u seksualnost je popovski posao - par excellence. Ovaj popovski posao, čiji izvršitelji nisu nužno popovi nego potencijalno celo društvo kao takvo, se ogleda u podeli unutar perceptivnog poretka na ono dopustivo i nedopustivo, na ono prirodno i neprirodno, na ono koje biva uključeno u poredak i na ono isključeno iz poretka. Ovim mešanjem otrova i sipanjem u seksualnost baca se prokletstvo na isto, baca se prokletstvo na želju samu.

Ova podela perceptivnog poretka omogućava da se uopšte pojave narušivačice poretka. One bivaju percipirane kao one koji su izvan poretka, te kao takve izlaze izvan zaštite poretka ili kao one koje igraju sa podelom perceptivnog poretka. One bivaju izložene kako pogledima tako i verbalnom nasilju, pa sve do radikalne tačke – samog fizičkog nasilja. Na ovaj način se poredak osigurava.

Problem leži u osnovi, odnosno u tome što je sam poredak praveći ovakvu podelu opravdao svako prošlo, sadašnje i buduće nasilje nad ženama. Stvar je u tome da ona prepoznaje sama sebe kao „narušivačicu poretka“ i biva prepoznata od drugih kao takva. Sa druge strane ovo prepoznavanje jeste signal muškarcima za atak. No pošto je seksualnost stavljena izvan poretka, samim tim je postala prostor prokletstva, u kome je sve moguće. Učinak toga, bihejvioristički gledano, poput Pavlovljevih pasa, jeste povezivanje nasilja sa seksualnošću kako od strane žena kao potencijalnih žrtvi tako i od strane muškaraca kao potencijalnih nasilnika. Stvaranje sinteza tamo gde ona ranije nije postojala. Stvara se veza sa nasiljem tamo gde ranije nije nužno postojala, koja potom onemogućava slobodnu percepciju seksualnosti.

Slobodna percepcija seksualnosti je ona u kome akteri nisu potencijalne a potom i stvarne žrtve i nasilnici. To ne znači naravno da je seksualnost kao takva lišena nasilja, no trebalo bi razlikovati nasilje nad željom i nasilje same želje. Tako zviždanje za ženama u Felinijevim filmovima jeste izraz erotizma koji budi simpatije, svojevrsna fešta u slavu Erosa, dok u društvu snažno potisnute seksualnosti može biti i biva konotirano u skladu sa propisanim ulogama koje akteri preuzimaju. Odgovor nije u uzdržavanju od nasilja (asketizam), koje je samo ponavljanje unutar zadatih uloga i zadate podele,  nego u relaksaciji i reskripciji uloga, te u izmeni perceptivnog polja. Prvi korak ka razrešenju je u prihvatanju Erosa za boga.

Davor Lazić
Akuzativ, 19.10.2016.