Autor: prof.dr Žarko Puhovski

Buljuci bjelosvjetskih političara, diplomata, novinara i špijuna koji su ovih dana preplavili zemlju suglasni su uglavnom samo u jednome: "Hrvatska ulazi u EU bez i tračka euforije" (neki na kraju dodaju upitnik, neki pak uskličnik – poneki čak oba znaka). Ova - nedvojbeno točna - opservacija ima, međutim, paradoksalne (za hrvatsku situaciju nimalo neočekivane) implikacije; predstavlja, naime, istovremeno i dobru i lošu vijest.

Novinar Slobodne Evrope iz Zagreba i autor knjige ,,Od liberalnog do autoritarnog: Filozofija politike Julija Makanca", Enis Zebić, za AKUZATIV, o lokalnom građanskom otporu u Hrvatskoj, o borbi za Varšavsku ulicu u Zagrebu, Srđ u Dubrovniku...                                               

Lokalne točke otpora svojevrsni su inkubatori i/ili katalizatori svijesti da se  nešto može učiniti,  da građani nisu bespomoćni, i da nisu hrpa izgubljenih budala kojima manipuliraju otuđena politika i mediji

Ivan Ergić, nekadašnji igrač Juventusa, Basela, Bursaspora i reprezentativac Srbije, daje svoje viđenje veza između profesionalnog sporta i nacionalizma te uloge sporta kao mehanizma normalizacije agresivne kompetitivnosti kao kapitalističkog društvenog ideala.

Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.

Pisati i čitati sam naučio iz Bukvara. Ćirilica je bila prvo pismo kojim sam pisao i na kojem sam pročitao prve knjige, poput recimo "Avanture Gordona Pima" od E.A. Poea. I dan danas imam tu zbirku od dvadesetak naslova literature za djecu na ćirilici. Knjige sam naime strpao u školsku torbu kada sam odlazio iz Vojvodine, čovjek bi pomislio da će biti nešto od mene, ali gadno bi se zajebao. 

Mudroser bio, mudroser ostao.

(Kako sam razočarao biološku, a otkrio duhovnu Majku)

Zbog nekih svojih razloga, davne 1990. pobegao sam od kuće. Ostavio sam sve nevolje iza sebe i krenuo put Subotice, što mi se danas može oprostiti jer sam imao samo petnaest godina. U tom gradu tada se održavao poslednji Omladinski festival, koji je bio u rangu svih tadašnjih velikih rok festivala stare Jugoslavije, pune razumevanja za pop rok kulturu. Nisam ni pretpostavljao da ću se susresti sa jednim meni do tada nepoznatim bendom - Majke, čiji će me opus doticati i oduševljavati na razne načine sve do danas i koji će postati jedna od kreativno najbogatijih hrvatskih, ali i balkanskih rok priča. Dramatičan nastup pun tenzije, na ivici pucanja svega na bini, sa ogromnom količinom kontrolisane rif-energije koju su Majke emitovale ka publici, odmah mi je dao do znanja da je reč o bendu kojem treba posvetiti punu pažnju. Malo sam se razočarao u ukus publike i žirija jer je u takmičarskom delu festivala pobedio tada još mlad bend Deca loših muzičara a ne moj definitivni favorit. Posle nekoliko dana, kao i svaki Tom Sojer vratio sam se kući, stoički podneo nekoliko ćaletovih šamara, sačekao da se situacija smiri i otišao u prodavnicu ploča da nađem sve što imaju od Majki.