Beograd je raspadom Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka postao obeležje urbane elefantijaze. Prevelika glava na malom telu dovoljna je da se poremeti ravnoteža. Veliki broj stanovnika glavnog grada, pogotovo u odnosu na prvi sledeći grad, uglavnom je obeležje nedovoljno razvijenih ili u razvoju nedovoljno usklađenih sredina. Ovde čak nije reč o razvoju, već o prostom rastu. Rast bez razvoja dovodi do sloma. U slučaju Beograda on je najpre počeo da se uočava u socijalnoj sferi. Jer, kao što znamo, svi prostorni problemi, ma kako ih definisali, društveno su proizvedeni. Priču o Beogradu valjda će ispričati oni koji ga bolje poznaju. Međutim, ono što jeste konstanta tokom najvećeg dela njegovog dosadašnjeg trajanja, jeste senka koju baca na svoju okolinu. Na većem prostoru i senka se manje primećuje, sem ukoliko ne postoje oni koji uvek prvo senku primete. Takav je slučaj sa Novim Sadom. Uvek, hvaleći se da mu je sopstvena veličina baš dovoljna i da je baš ona oličenje humanosti i udobnosti za život (što uglavnom nije sporno), Novi Sad je video u Beogradu neprestanu smetnju ostvarenju potpune idile.

Šta je to bioetika i ima li je u Srbiji? – opravdana su pitanja, kako za stručnu, tako i za laičku javnost. Smatra se da je bioetika, kao etika života u najširem smislu (starogr. βιος, odnosno bios – život) nastala 1970. godine kada je američki onkolog i biohemičar Van Renseler Poter (Van Rensselaer Potter) skovao termin bioetika koristeći ga prvi put u svoja dva članka, a sledeće godine u svom delu Bioetika – Most prema budućnosti (Bioethics – Bridge to the Future). S druge strane, neka novija bavljenja istorijom bioetike otkrivaju činjenicu da još davne 1927. godine Fric Jar (Fritz Jahr), protestantski sveštenik i filozof u svojim radovima koristi termin bio-etika razmatrajući i proširujući Kantov (Immanuel Kant) moralni imperativ na sve oblike života. Tako u duhu vremena koga su obeležili moralni izazovi u vezi sa razvojem sekularnih i pluralističkih društava, Jar redefiniše moralne obaveze prema ljudskim i neljudskim oblicima života, dajući nacrt koncepta bioetike kao akademske discipline, principa i vrline. Ipak, brojni autori se slažu u oceni da se definitivnim rođenjem bioetike smatra formiranje prvog etičkog komiteta 1962. godine u Sijetlu (Seattle) kada je trebalo odlučiti kome će od 15000 bubrežnih bolesnika koliko ih je tada bilo u tom gradu biti dostupan prvi i tada jedan jedini aparat za dijalizu. Prvi etički komitet u stvari je bio prvo autentično bioetičko telo čija je glavna karakteristika raznolikost: u njegovom sastavu bila su samo dva lekara, a ostali članovi su bili medicinski laici, pripadnici različitih poziva i zanimanja: nastavnici, pravnici, sociolozi, radnici, domaćice itd.

Antikomunizam je multifunkcionalni okvir srpske kulture sećanja s kraja 20. veka. Kao oznaka zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opšte mesto govora opozicije još od kraja 1980-ih: ”komunjare”, ”banda crvena”, ”komunistički teror", "pedeset godina mraka", "jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija" "komunistička despotija", "Tito - krvnik i zlikovac", "noćna mora" i "brozomora", "carstvo laži" - jesu formule koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo strašno, a sve što je strašno sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je zapravo bio prvi "govor mržnje" kod nas - tek posle se prešlo na druge nacije (Gojković, 1998). Antikomunizam je mrzilački grč inteligencije, proizvođač alibija i grandiozni generator socijalne neodgovornosti (D.Gojković), koji je na Zapadnom Balkanu zamagljavao uočavanje složenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Dok se u drugim bivšim socijalističkim režimima sećanje na socijalizam uglavnom hladi, o sličnoj funkciji vrelog sećanja na komunizam u Rumuniji svedoči D. Barbi (Barby). Rastegljivi antikomunizam srpske opozicije, a naročito inteligencije, zamagljavao je i analizu Miloševićevog režima i skretao je na pogrešan teren. Danas se, naime, sve više probija shvatanje da je reč o političaru, veštom pragmatičaru (kom je dobrodošlo bilo sve što je upotrebljivo), a koji nije bio ni veliki nacionalista, a još manje komunista. Milošević je operacionalizovao nacionalizam takoreći savršeno (D.Gojković), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Marković , Piter Galbrajt).

Mladi Novosađani sve češće dižu ruke od sizifovskog posla da svoj životni put krče obrazovanjem i vrednim radom, i odlučuju se da posao i egzistenciju obezbede članstvom u bilo kojoj stranci.

Pritom, ideologija stranke je ono što mlade najmanje interesuje, već prioritet pri odlučivanju partijskih boja kojima će se prikloniti imaju stranke koje su na vlasti. One, naime, mogu ono što Nacionalna služba za zapošljavanje ne može - pa se novosadska omladina odlučuje da proguta dostojanstvo zarad mogućnosti da ih stranka zaposli, gde bilo.

Autorka: Jelica Greganović 

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.