Ivan Ergić, nekadašnji igrač Juventusa, Basela, Bursaspora i reprezentativac Srbije, daje svoje viđenje veza između profesionalnog sporta i nacionalizma te uloge sporta kao mehanizma normalizacije agresivne kompetitivnosti kao kapitalističkog društvenog ideala.

Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.

Otvoreni šahtovi zjape po gradovima Srbije. Poklopci su ukradeni kako bi bili prodani na užasnoj berzi na kojoj se ne pita puno za poreklo ,,robe“. Nekad su rupe na sredini puta, nekad na njegovim krajevima, često i na delu trotoara. Po pravilu, jedva primetne dok im se sasvim ne priđe. Opasnost, posebno noću, i neretko se čuju vesti o povredama ljudi, havarijama automobila... Ta pojava, koju bi neko smatrao problemom komunalne prirode, zapravo je velika metafora stanja ovog društva i pokazatelj dna na kom se nalazimo. Krađa šaht poklopaca je primer rastegljivosti pojma ,,lopovskog morala“ (ukrade se bez obaziranja na mogućnost da ,,minuli rad“ može nekog koštati teških telesnih povreda), ali ne samo to, već i nova faza lopovluka. Baš ta ,,novost“ je ono indikativno. Većina šaht poklopaca postavljana je pre 30 ili 40 godina (to se vidi po otisnutim imenima gradova u kojima su proizvedeni, a koji su u sada bivšim jugoslovenskim republikama) i nije bila posebno zaštićena, jer očigledno niko nije mogao pretpostaviti da je to potrebno i da će ,,potonja vremena“ doći. Pre šaht faze počišćene su spomen-ploče, biste znamenitih ljudi i heroja, koje je neko ,,herojski“ pod okriljem noći odnosio, spontano prekrajajući mapu kulture i istorije efikasnije nego njeni ravnogorski ,,popravljači“.

Prošla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.

„Kad bi Evropa bila kafana, Beograd bi se nalazio negde na putu do wc-a“, primetio je nedavno, i prilično precizno, jedan moj stari prijatelj kojeg u poslednje vreme, zbog objektivnih okolnosti, viđam izuzetno retko. Pa se okrenuo u mestu i otputovao nazad za London, grad u kom živi poslednjih dvadesetak godina i iz kog ne namerava da se vraća.

Po toj njegovoj kosmogoniji, London je – pretpostavljam – znatno bliži centru kafane. Ili paba, da budemo precizniji.

Zašto bi se, onda, i gde bi se to, moj prijatelj vratio?

Pre 14 godina sam se u svome diplomskom radu bavila, između ostalog, fenomenom i pojmom krize, a u svrhu pojašnjavanja urušavanja  jugoslovenskog društva. Pisala sam tada da se krizna stanja u širem smislu reči vezuju za „momente”,  „periode” ograničenog vremena trajanja, sa tendencijom njegovog daljeg skraćivanja i zapaženim uticajem „opšte volje”. Pisala sam tada da se kriza kao stanje kod nas modifikovala u krizu kao našu dugoročnu stvarnost; da su  njena dejstva, uticaji i posledice u tolikoj meri pogubni da se izlaz iz lavirinta skoro i ne vidi.

Danas, od svih definicija krize koje sam tada navodila, najprimerenijom (obzirom na vremensku distancu i posledice koje su društvene i političke turbulencije proizvele u Srbiji) mi se čini ona Karla V. Dojča, američkog politikologa, koja kaže, parafraziram, da ukoliko se ponašanje (loše po sistem) nekog aktera, unutar sistema, ne promeni u vremenskom tesnacu, kao posledica nastupa veliko oštećenje sistema. To smo i dobili - ozbiljno oštećen politički sistem i njemu primereno, razoreno društvo. Dakle, nerešavanje ozbiljnih političkih i društvenih problema dovelo nas je ovde, danas. Zašto je problem nesagledivo veći i ozbiljniji danas nego li je to bio pre deceniju i više? Uzroka je mnogo, ali bi se uopšteno moglo reći da danas, kao proizvod nerešavanja tih i takvih problema imamo  politički sistem koji se zasniva na političkoj moći i volji nekolicine ljudi, a ne na vladavini zakona. Sa druge strane, imamo izmučeno, iscrpljeno društvo 20-godišnjim konstantnim osiromašenjem, ne samo finansijskim, već ako ne i najvažnijim vrednosno-moralnim sunovratom, čije ćemo posledice gledati (ali i trpeti) još dugo. Na našem primeru se vidi da uvek može još gore i još dublje.