Nacionalizam ni na nebu ni na zemlji

Njen drugi važan aspekt tiče se institucionalnog ustrojstva države i pitanja identiteta, čemu nacionalistička politika nastavlja da pristupa posredstvom pasivno-agresivnog etnocentrizma. Izmišljanjem tradicije, pranjem istorije (naročito u formi tzv. negacionizma) i desekularizacijom države, ona postepeno zauzima čitav prostor stare nacionalističke matrice kojoj je istekao rok trajanja. Taj novi nacionalizam već godinama pokušava da instrumentalizuje proces evropskih integracija, svodeći ga na glumljenje pristojnosti da bi se dobio pristup fondovima EU, istovremeno zadržavajući preko potrebnu modernizaciju države na kozmetičkim promenama. Zanimljivo je primetiti da nova forma nacionalizma nije rezultat ublažavanja stavova i evropeizacije nacionalističkih stranaka, već prihvatanja nacionalističkih vrednosti od strane partija nekadašnjeg „demokratskog bloka“. „Reformisani“ radikali pod firmom SNS-a tu su politiku samo preuzeli.

Najbolji skorašnji primer novog nacionalističkog programa predstavlja prošlonedeljni govor Tomislava Nikolića pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija. Mada pažljivo očišćena od haluciniranih granica koje sežu do toponima u drugim državama, predsednikova filipika bila je neuvijeno pravedničko moralisanje i krajnje jednostrana interpretacija poslednjeg ciklusa balkanskih ratova. U domaćim medijima proglašen kao „oštar“ i „najtvrđi“, taj četrdesetominutni diplomatski faux pas sveo se na monotono čitanje sastava napisanog za uši domaćih slušalaca. Međutim, ma koliko izvedba bila loša, Nikolićev beskonačni niz poluistina, neargumentovanih tvrdnji i selektivnog pamćenja koristan je za analizu zato što predstavlja bukvar nove inkarnacije nacionalističke politike. On pedantno nabraja sva opšta mesta na kojima će se ona zasnivati: autoviktimizaciju, poricanje i relativizaciju krivice, misiju Zapada da ozločini Srbe (© by Dobrica Ćosić) i neizostavni spisak tradicionalnih neprijatelja iz okruženja. Ukratko, tu je sve čime je nacionalizam vonjao i devedesetih, minus tenkovi. Ipak, iza te promene krije se i promena njegove suštine.

Razbijanje ekspanzionističke komponente nacionalizma o hridi stvarnosti ostavilo je nacionalističku politiku bez njene najuočljivije i najopasnije crte, pa se lako može prevideti da njen drugi, sve zastupljeniji aspekt nije puki recidiv, te da on može imati zaseban život. Nacionalizam kao politički program može da funkcioniše čak i sveden na prostor omeđen državnim granicama, jer će mu – u stalnoj potrebi da se samopotvrđuje – dovoljan poligon biti nastojanje na daljoj centralizaciji države i novoj rundi igre patriota i izdajnika. Demonstraciju smo mogli videti na autobuskom mitingu u Novom Sadu, organizovanom da bi se odagnao bauk separatizma koji navodno kruži Vojvodinom. Ako se pogleda dalje od neartikulisane galame s govornice pred Banovinom, lako se može uočiti da je taj skup ujedno pokazao i prirodu i domete novog nacionalizma.

Za političke figure koje ga i dalje rabe, nacionalizam danas više nije ideologija u koji oni i sami veruju. On se sveo na narativ za političke obračune koji se do te mere ustalio da nijedan deo političke klase nije spreman da ga se odrekne iako on sve manje odgovara realnosti. Niti desnica iskreno veruje da Pajtić snuje vojvođansku republiku, niti je vojvođanski DS pre godinu dana pokazivao naročito zanimanje za odbranu pokrajinske autonomije. Čitav igrokaz sa upadljivo lošim tajmingom deklaracije, bezrazložnom ekskurzijom i skandiranjem radi reda bio je isključivo u funkciji stranačke borbe za moć i poslužio je da pokaže ko kakve adute drži u rukama. Zaglušna buka kojom je dočekan predlog deklaracije dobro je došla da se zamaskira oportunizam i odsustvo ideja, ali i da se premosti rastući jaz između političke klase i njenih birača time što će stvoriti iluziju zajedničke misije. Na taj način, i „zagovornici“ i „protivnici“ nacionalizma upotrebili su ga kao obostrano korisnu praznu ideološku ljušturu. Međutim, to njegove posledice ne čini manje stvarnim. Držeći građane u opsadnom stanju, navodno ugrožene spolja i iznutra, nacionalistička politika kopa nove političke rovove i sprečava građane da počnu da se bave problemima koji se tiču njihovih života. Stoga je svakome ko se domogne vlasti u interesu da je održava u životu.

Isto važi i kad pobliže pogledamo raznovrsne grupacije koje slove za nacionalističke. Ne samo što su tokom „jedanaest dana pakla“ sve odreda podvile rep izbegavajući konfrontaciju s nosiocima vlasti s kojima dele politički predznak – one su upadljivo ćutljive od početka pregovora Dačić–Tači. Time su još jednom potvrdile vazalni odnos prema određenim strankama, što je poželjna demistifikacija njihovih stvarnih dometa i principijelnosti. Kada je to političkoj klasi po volji, profesionalne patriote postaju sila pred kojom kapituliraju žardinijere, policijski kordoni i Ustavom zajamčena prava. Kad joj, međutim, to nije u interesu, ulični jurišnici se sete da je neophodno da tetki odnesu lek, a akademici umesto rešavanja nacionalnih pitanja počnu da rešavaju sudoku.

Srpska pravoslavna crkva je poseban slučaj. Većina stranaka koristi njenu podršku kao jedan od izvora legitimiteta, čime SPC obilato trguje. Međutim, ta podrška ni izbliza nije neophodna koliko se takvom predstavlja. Ivica Dačić se, primerice, nije ustezao da na patrijarhov poziv da Vlada odbije sporazum s Prištinom odgovori: „Saopštenje SPC dolazi iz Beograda, a ne iz Peći. Srpski patrijarh je još 1690. napustio Kosovo, što nešto govori.“ Situacije u kojima je pritisak SPC bio uspešan zapravo su one prilike kada je vlast birala da se zakloni iza institucije na koju ne želi da se zaleti baš svaki kritičar.

Odvija se, dakle, protivrečan proces: s jedne strane, nacionalistička politika nastoji da se revitalizuje odmičući se od ratnohuškačkog programa koji je postao nerealan i tražeći uporište u narativu o novoj istorijskoj nepravdi. S druge strane, jalovost tog novog heteronomnog programa, zasnovanog na porazu i frustraciji, ogleda se u tome što se, zbog ograničenih mogućnosti, sveo na praznu retoriku za domaću upotrebu. On opstaje zato što niko još nije uspeo da ponudi konkurentski program koji bi našu političku stvarnost smestio u sasvim nove koncepte. To nije lak posao zato što je samosvrhovita borba nacionalizma sa avetima koje ga opsedaju pustila koren svuda, od nacionalnih mitova i institucionalnog poretka do svesti građana. Da bismo počeli da gradimo nov sistem ideja, treba da počnemo da mislimo u novim kategorijama, umesto što recikliramo postojeće. To znači da ćemo morati da napustimo siguran plićak i da se bez predrasuda otisnemo u nepoznato.