Uvrede i pppodmetanja™

Trojica članova internet foruma „Parapsihopatologija“ prvostepeno su osuđena na po godinu dana zatvora zato što su u delu foruma zatvorenom za javnost, svojevrsnom potpalublju, ne birajući reči komentarisala propagandistički uradak izvesnog Borisa Malagurskog, pod naslovom „Pretpostavka pravde“. Za neupućene, cilj tog video-pamfleta je negiranje pravosnažne presude za ubistvo Brisa Tatona, Francuza koga su u centru Beograda navijači pretukli i bacili na beton s nekoliko metara visine, nanevši mu povrede od kojih je, dvanaest dana kasnije, umro u mukama. Predlažem vam da se izložite gledanju „Pretpostavke pravde“ ili bar njenih delova, budući da reči nisu dovoljne da opišu dno septičke jame iz koje su izvučeni navodni argumenti za difamaciju optužnice protiv Tatonovih dželata. Za ekstremno nestrpljive ili gadljive: Taton nije ubijen jer nije umro na licu mesta, batinaši su nevini kao vestalske device, osudu su im smestili korumpirani domaći političari pod pritiskom zlog Zapada, a prave ubice su doktori koji su Tatonu pokušali da spasu život. Umiksujte sve to u četrdesetominutno šibicarenje izjavama, poluinformacijama i spekulacijama, praćeno podsmešljivom naracijom Malagurskog, i dobićete krajnje neprobavljivu smesu čija konzumacija tera na bes svakoga ko se seća snimka Tatona kako, priključen na aparate, umire na bolničkom krevetu.

Taj propagandni spot, koji se filmom može nazvati samo utoliko što je snimljen kamerom, nipošto nije prvi pokušaj da se pljune na grob ubijenog momka. Tokom čitavog suđenja njegovim ubicama, deo tabloida je pokušavao da proturi različite teze ne bi li diskreditovao Tatona i tako podrio optužnicu: išlo se od laži da je bio osuđivani huligan, preko toga da se peo na sto kafića i imitirao bombarder, pa do insinuacija da je bio homoseksualac. „Pretpostavka pravde“, snimljena tako da podseća na dokumentarac, zapravo je samo nastavak organizovane kampanje relativizacije ubistva, i ne treba da čudi što je isprovocirala gnevne komentare.

Ne treba da čudi ni to što komentari nemaju svilene vrpce i aromu lavande. Članovi foruma „Parapsihopatologija“ su se u svom internet bircu na pasja kola ispsovali na račun ljudske bruke koja je sve to priredila i tema je zaboravljena, sve dok protiv nekoliko forumaša nije podignuta neverovatno kreativna krivična prijava. Naime, osoba koja je bila u stanju da izvodi logičke i činjenične piruete ne bi li dokazala da ubice nisu ubice već hor bečkih dečaka pokazala je da je jednako kadra da izvodi piruete ne bi li dokazala da psovke nisu psovke nego pretnje. Forumaši su optuženi za navodno ugrožavanje bezbednosti Borisa Malagurskog, uprkos tome što mu niko nije pretio, i uprkos tome što niko od optuženih nije pokušao da kontaktira s njim – nije mu upućen nijedan mejl, nijedna privatna poruka, nijedan SMS, a o pozivima da ne govorimo. Ljudi koji su u afektu reagovali na sramotan pokušaj da se još jednom zamuti voda u slučaju „Taton“ učinili su to u internet katakombi koja komotno može da promakne i nekim korisnicima foruma na kojem se sve i odigralo. Jasno je da su izrečene psovke poslužile kao izgovor za optužnicu, ali da bi se zaključilo da iza vulgarnosti ne leži nikakva pretnja, nije potrebna naročita inteligencija – dovoljno je provesti jedan dan na internetu.

Ukucajte u polje pretrage na Tviteru reč „pobiti“. Među prvih nekoliko rezultata moje pretrage nalaze se stavovi različitih tviteraša da treba pobiti „klinke po gradu“, „iskompleksirane profesore“, „sve vas što pišete W i X“, „paževe“, „svu policiju“ (u ovom slučaju, olakšavajuća okolnost jeste to što tviterašica prenosi reči svoje majke), „decu koja znaju šta su Guči, Armani i Versaće“, „ljude koji pišu glagole u infinitivu“, a više osoba veli da će nas pobiti sve. Pretražujući reč „streljati“, otkrićete osobe koje smatraju da to zaslužuju „glupe žene i glupi pederi“, „oni koji nose kanađanke i trenerke“, „vrišteća deca ispred zgrade“ i „idiot koji je režirao ’Srpski film’“. Ljudi koji koriste reč „zaklati“ uglavnom je upućuju svojim profesorima i cimerima, mada ima i onih koji bi klali samo nenajavljene goste. Možete me nazvati zadrtim skeptikom, ali verovatnoća da će policija pokrenuti istragu zbog nekog od tih tvitova ravna je verovatnoći da će bilo ko od njihovih autora pristupiti realizaciji onoga što je napisao. Svaka od tih izjava daleko je, međutim, teža i ima opasniji prizvuk od svega što je na „Parapsihopatologiji“ izrečeno o Malagurskom. Razlog tome što niko neće sudski goniti autore pomenutih tvitova leži u činjenici da razumna osoba može, kad hoće, lako da proceni šta je napad mizantropije, šta klinački egzibicionizam, a šta realna pretnja. Dovoljno je uzeti u obzir kontekst u kojem je izjava izrečena.

Problem sa suđenjem članovima „Parapsihopatologije“ leži upravo u tome što je kontekst njihovih izjava potpuno odstranjen, pa su forumski komentari tretirani bezmalo kao da ih je neko tarantinovski dreknuo u lice Malagurskom vezanom za klimavu stolicu, dok mu se iznad glave klatila gola sijalica. Neki od tih komentara su nesporno vrlo uvredljivi, ali čak i mimo konteksta morate biti naročito maštoviti da uvrede, ma kako ružne bile, predstavite kao realnu pretnju. „Treba mu jebati sortu balavu i smrdljivu“ zaista ne spada u izraze kojima su guvernante učile mlade aristokrate, ali nije baš ni izjava nakon koje će neko s imalo pameti pomisliti: „Ovaj preti da će pokušati da seksualno opšti sa biološkim srodnicima osobe koju je pomenuo!“ Primer s psovanjem sorte je zapravo direktan citat jedne od rečenica koje su proglašene pretnjama (Malagurski, po svoj prilici, referira na nju kao na pretnju silovanjem), i zbog kojih su forumaši osuđeni na godinu dana zatvora.

Zamislite da morate pred sudom da objašnjavate kako niste zaista imali nameru da lišite života prijateljicu ukoliko nekome prepriča tajnu koju ste joj poverili, iako ste joj doslovno rekli: „Ubiću te ako nekom kažeš!“ Zamislite sebe kako se pravdate da niste zaista planirali da polomite noge komšiji koji vas je opet probudio u zoru lupajući čekićem iako ste baš to rekli, bunovni i krmeljivi, i počećete da nazirete stepen besmislenosti situacije zbog koje su ovi ljudi završili na sudu. Da bismo stekli još jasniju predstavu o tome koliko tužba zadire u žanr fantastike predstavljajući psovke kao fantomske pretnje, valja pomenuti i to da ju je Malagurski dosolio tvrdnjom da je mislio kako iza forumaša stoje nekakvi misteriozni „centri moći“. Tokom suđenja nisu otkriveni nikakvi gospodari iz senke, niti je „oštećeni“ ponudio ikakav dokaz za svoju izjavu. Nije mu ni trebao: sud ga je od početka tretirao kao, ni manje ni više, „osobu koja obavlja poslove od značaja za javno informisanje“. Tu kvalifikaciju je zaradio, ponavljam, snimivši jednostran propagandni spot kojim ne samo što otvoreno negira pravosnažnu presudu za teško ubistvo već to radi u krajnje degutantnom maniru, otvoreno se podsmevajući ideji da je uopšte reč o ubistvu. Boris Malagurski se svojim pamfletom svrstao u tim odbrane Tatonovih krvnika, a vezu između njih potvrđuje još jedan ljubak detalj: na suđenju forumašima, Malagurskog je zastupala advokatica jednog od ubica. O vezi finansijske prirode (naručivanju „Pretpostavke pravde“ od strane roditelja jednog od ubica) ne mogu da govorim jer ne mogu da je dokažem: Malagurski je uklonio spisak donatora i odbija da ga pruži na uvid javnosti.

S jedne strane, čitav ovaj proces demonstrira jednu od najgorih osobina domaćeg pravosuđa – njegovu krajnju arbitrarnost. Isto sudstvo koje je psovanje sorte Malagurskom okarakterisalo kao fizičku pretnju skandiranje Brankici Stanković („Otrovna si kao zmija, proći ćeš kô Ćuruvija“) tretiralo je kao uvredu. Svake godine svedoci smo bezbrojnih, manje ili više otvorenih pretnji čim se pomene Parada ponosa, ali nekako izostaju bezbrojne krivične prijave i sudske presude za njih. Moguće je da kompletno Odeljenje za visokotehnološki kriminal baš tada ima kolektivni godišnji odmor, ali moguće je i to da se optužnice podižu proizvoljno, u zavisnosti od toga šta odgovara oligarhiji koja se zatekne na vlasti. Sudstvo koje je procenilo da neko zbog uvrede autora propagandnog video-uratka treba da ide u zatvor na godinu dana isto je ono sudstvo koje brutalnom ubici Darijanu Musiću vraća suđenje na početak zbog tehnikalije, isto ono sudstvo koje dozvoljava da zastare procesi protiv Mihalja Kertesa, Marka Miloševića, Jezdimira Vasiljevića i vladike Pahomija, i isto ono sudstvo koje – gle čuda – još uvek nije pozvalo na informativni razgovor ni portparola Protivterorističke jedinice Radomira Počuču zbog huškanja navijača na „Žene u crnom“, ni rukovodstvo „Naših“ zbog novog spiska „izdajnika“. Jednakost pred sudom, formalno garantovana Ustavom, u realnosti počesto podseća na mrtvo slovo na papiru jer nam je svima jasno da postoje nedodirljivi, i da su sudski procesi protiv njih unapred izgubljeni.

Zašto je sve ovo uopšte bitno? Zato što širom otvara vrata za zloupotrebu, jer će – postane li ova presuda deo sudske prakse – svaka baraba koju ste pomenuli u uvredljivom kontekstu moći da vas tuži za ugrožavanje bezbednosti. Ja sam, primera radi, pre izvesnog vremena napisao: „URS za osnivanje Razvojne banke. Dario za lustraciju URS-a, baklje i psi goniči style.“ Razumna osoba će takvu izjavu ispravno razumeti kao cinizam i satiru. Mlađan Dinkić ili neko od preostala četiri člana URS-a možda će smatrati da mu ta vrsta humora nije po volji, ili će me u klasičnom malograđanskom maniru optužiti za neukus (setimo se Vučićevog kontranapada na podsmevanje avanturi „Feketić“). Priredite, međutim, toj izjavi isti tretman koji su imali osuđeni forumaši, izvucite je iz konteksta, malo je izdramatizujte, i eto meni godinu dana zatvora zbog toga što sam putem društvene mreže pozivao na linč i spaljivanje na lomači, te predlagao da političke neistomišljenike rastrgnu besni psi. Zašto da ne, kad već sud nije u stanju da se izdigne iznad bukvalnog tumačenja stvarnosti, i kad presude pišu tužioci? Bio sam ciničan, naravno, ali tužitelji iz URS-a to komotno mogu da zanemare i da kažu da sam bio mrtav ozbiljan, te da su zbog mog tvita smatrali da je njima i njihovim porodicama bezbednost bila ugrožena, a sud će mi kao otežavajuću okolnost rado uzeti to što sam pretnje uputio nosiocima javnih funkcija. Jedina zaštita koju imam jeste razum inspektora i javnih tužilaca, koji uz minimum mozganja mogu da zaključe da neću zaista uzeti baklju i maltezera i juriti Dinkića niz ulicu, ma koliko on to zasluživao. Kada pak razum zakaže, dešavaju se presude poput one u slučaju „Malagurski“, a neosuđivani ljudi koji nisu naoružani metalnim štanglama, nego oštrim jezicima, bivaju proglašeni za opasne nasilnike.

Time travestija pravičnosti dolazi do svojih krajnjih konsekvenci: ništarija koja abolira vrlo stvaran čin nasilja u kojem je jedan čovek nasmrt pretučen postaje žrtva, a onima koji ne kriju da su time zgađeni podmeće se da su nasilni. Pristajući na to, pristajemo da nam se polako štrika ludačka košulja autocenzure, jer će svaki komentar, podsmeh ili cinična opaska značiti mogućnost izlaganja krivičnom gonjenju od strane baraba koje su bile meta naše kritike. U društvu u kojem se neguju poslušništvo i poltronstvo i u kojem kritičari završavaju na desničarskim listama za odstrel, moramo preuzeti na sebe rizik građanske hrabrosti da stvari nazivamo pravim imenom. I zato:
Malagurski, najobičniji si malagurski™.