Pritilend

Nemam nameru da ulazim u to koliko novca je protraćeno na ovaj projekat, ali sama ideja da se sajtom skromnog sadržaja ali neskromnih ambicija, na neveštom engleskom, „popravlja rejting Srbije na Guglu“ – šta god to značilo – toliko je besmislena da ulaganje jednog jedinog dinara u nju predstavlja bacanje para poreskih obveznika. Ideja vodilja – promena imidža Srbije u svrhu promocije turizma – polazi od premise da jedino što nas razdvaja od reke turista ornih da nas zakite devizama jesu ničim izazvane predrasude koje oni gaje prema Srbiji. Pokažimo loše obaveštenim strancima da nismo primitivci koji se ubijaju toljagama, okačimo na prozore Zimmer frei i Free Wi-Fi, zavalimo se i uživajmo u progresu. U toj turistopiji postoji, doduše, nekoliko krupnih problema. Mit o tome da Evropljani vide Srbiju kao Mordor potiče od mešavine provincijalnog osećaja inferiornosti i zaostavštine domaće propagande iz devedesetih. Većina njih zna o nama otprilike onoliko koliko većina nas zna o, recimo, Letoniji: manje-više ništa. Drugi problem je to što, čak i kada bi taj mit bio tačan, promenu imidža ne bi mogao da donese neinventivni blog na kome se celokupan sadržaj svodi na stotinak fotografija krcatih hipsterima i desetak jednako neinventivnih rečenica (ne računajući šture i banalne potpise ispod fotografija). Treće, ne postoji način da se utvrdi da li je kampanja zaista dovela nekog turistu ili je prošla nezapaženo, odnosno da li je opravdala sredstva koja je u nju uložila Turistička organizacija Srbije. Naravno, siguran sam da to neće sprečiti autorke da je proglase nezapamćenim uspehom koji je pobrao mnoge „lajkove“ i „fejvorite“, posuvši nas sve zajedno zlatnim prahom brendiranja. Četvrto, destinacija koju hipotetičkom turisti nudi Lifestyle Serbia, jednostavno rečeno, ne postoji. Somnambulna internet brošura prikazuje Potemkinove bulevare i predgrađa koji su nam nepoznati čak i ako se svakodnevno njima krećemo, jer su do te mere zašećereni i nafilovani „prozakom“ da se s teritorije marketinga prešlo izravno u sferu izmišljanja alternativne ružičaste Srbije. Zašto se ova simulacija buržoaskog sna finansira iz budžeta poprilična je misterija. Na kraju krajeva, za šminkanje stvarnosti već imamo Dnevnik.

Kad skinemo koprenu loše zamišljene i još gore izvedene marketinške kampanje, lako se može primetiti da, nažalost, od slike mlade, vibrantne Srbije, pune pozitivnosti i energije, ostaje vrlo malo. U nju se, recimo, prilično teško uklapa rulja željna linča, koja je ovih dana po Zemun polju skandirala „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji“. Otkud u Zemun polju 2013. godine Sturmabteilung? Zazvale su ga „Večernje novosti“, koje su 30. oktobra objavile tekst o pojavi šuge u jednoj tamošnjoj osnovnoj školi. Autori teksta, pozivajući se na anonimnu „mamu starosedeoca“ čije dete ide u tu školu, krivce su pronašli u nedavno doseljenim Romima koji se „ponašaju bahato, a o bolestima koje su doneli da i ne govorimo“. Da sve ne bi ostalo na amaterskoj proceni nesuđene epidemiološkinje, navedena je i izjava direktora zemunskog doma zdravlja, koji je bez zazora ponovio etničku pripadnost dvoje obolele dece.

Rezon izvesnog broja meštana bio je prost: imamo bolest, locirali smo prenosioce, vreme je da se organizujemo i konačno rešimo stvar. Rečeno-učinjeno: njih dvestotinak je izašlo na ulice i, kako je više medija prenelo, uzvikivalo: „Nećemo Cigane, nećemo šugu!“, „Cigani šugavi, izađite napolje!“, „Koljite Cigane!“, „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji!“, „Bežite iz Zemun polja!“, „Iselićemo Cigane!“.

Šuga je parazitska bolest, rasprostranjena u celom svetu, i pogađa sve rase podjednako. Verovatnoća da steknete mikroskopske podstanare koji vam rovare pod kožom veća je, međutim, ako vas je beda naterala da živite u uslovima ispod ljudskog dostojanstva. Bolest koja je napala dvoje osnovaca nije ih izabrala zbog boje kože, nego zbog toga što – ne sopstvenim izborom – žive u neuporedivo gorim uslovima nego vi i ja. Lekar koji je, uprkos nepoznavanju elementarne lekarske etike, dogurao do mesta direktora doma zdravlja mogao je novinama reći: „Obolelo je dvoje siromašne dece“, ali je odabrao da nam objasni koja je to tačno vrsta siromaštva. U kolektivnoj percepciji, naime, Romi nisu siromašni na isti način na koji su siromašni svi drugi.

Teško je dosetiti se grupe koja je tako sistematski isključena, demonizovana i ismevana kao što su to Romi. Počev od nepresušnog niza viceva na temu incesta, lopovluka i nehigijene, preko kvaziduhovitih Jutjub uradaka koji se bave njihovom neobrazovanošću, neznanjem i vokabularom, svakodnevnog ponižavanja, uvredljivih i pretećih grafita, pa sve do napada neonacističkih grupa, slika o Romima kao neradnicima, prljavcima i lažovima drži ih čvrsto prikovane za dno društvene piramide. Otud i ideja da je prihvatljivo da im se javno preti i poziva na njihovo proterivanje.

Opština Zemun se na sve to oglasila saopštenjem iz kojeg se, lopatama razgrćući floskule, može zaključiti da se, što se njih tiče, nikakvi protesti nisu odigrali, te da je jedini problem u Zemun polju to što im je Grad Beograd utrapio ljude iz takozvanih nehigijenskih naselja. S viših gradskih instanci, naravno, nije se oglasio niko, pošto vladajuće stranke još smišljaju ko će da vodi Beograd nakon što su ga žurno preuzele. Ovo je prva tema u skorašnjoj istoriji Srbije o kojoj Aleksandar Vučić nema ni mišljenje ni prigodan uzdah. Ivica Dačić je imao idealnu priliku da kaže reč-dve na jučerašnjem obeležavanju Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, ali ni prisustvo pripadnika romske zajednice u publici nije ga inspirisalo da to i uradi. Što se vođa opozicije tiče, jedan se po svoj prilici više ne bavi politikom, dok drugi o Romima nema šta da kaže otkako ih je deportovao na obode Beograda.

Socijalni inženjering glavnog grada koji je te ljude ćušnuo na periferiju da svojim ubogim prisustvom ne bi ružili idilu užeg centra isti je onaj koji uporno i besmisleno pokušava da iz Knez Mihailove raskrči sirotinjske tezge sa đinđuvama, starice koje prodaju cveće i ljude koji s kartonskih kutija nude igračke na baterije. Namisao je prosta: narastajuća viša srednja klasa treba da ima svoj downtown u kom može da na miru ispija mocha-lattespressacino i na „ajpedu“ kucka projekte o rebrendiranju Srbije, a da pritom ne mora da gleda nekog bednika koji je baš tu rešio da prodaje pečeno kestenje. Romi su samo prvi na udaru, zato što se za njih neće zauzeti gotovo niko i zato što je njihova beda toliko vidljiva da ju je nemoguće fotošopovati. Ana Marija Popović, jedna od saučesnica u projektu Lifestyle Serbia, objavila je pre izvesnog vremena u „Politici“ tekst „Savamala po drugi put među Srbima“, u kom nam je objasnila da raseljavanje Roma iz slamova u gradskom jezgru i njihova deportacija na tajkunima manje primamljive lokacije uopšte nije problematična, jer je reč o procesu džentrifikacije. Pojam džentrifikacije koristi se u društvenim naukama, ali autorka nam je, bilo iz neznanja ili namerno, zaboravila pomenuti da on pretežno ima negativan prizvuk, između ostalog i zato što generiše pojave kao što je rasizam u Zemun polju. Naime, kada poruši sirotinjske domove koje smo uobičajili zvati nehigijenskim naseljima, gradska vlast je dužna da negde smesti ljude kojima je otela kakav-takav krov nad glavom. Naravno, ona to po pravilu čini raseljavajući ih po nerazvijenim predgrađima, namerno zanemarujući činjenicu da će u društvu u kom solidarnost i empatija postoje još samo u tragovima malo ko raširenih ruku dočekati nezaposlene pripadnike prokažene nacionalne manjine. Na kraju, samo je pitanje vremena kada će na tinjajuće „šta će nam oni tu“ neko doliti kanister benzina.

Pravda li se time baraba koja po ulici viče „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji“? Da li je on samo žrtva okolnosti? Ni govora. Niko ko ima imalo pameti, časti i stida neće preko usta prevaliti takve gadosti, niti će dozvoliti sebi da frustracije koje stvara život u tranzicionoj Srbiji izruči na ljude koje svi teraju od nemila do nedraga. Za srozavanje na nivo rasiste ne postoji opravdanje, a na sve kojima to ne pođe za rukom treba primeniti važeće zakone ove države. Međutim, to nije dovoljno. Rešavanje problema getoizacije Roma nije jednostavno, zato što zahteva sistemsku akciju: omogućavanje civilizacijskih tekovina kao što su lični dokumenti, zdravstvena zaštita, inkluzija u školama, ali i programi obuke i zapošljavanja, jer bez toga nema integracije. Moramo, na kraju krajeva, i sami da osvestimo sopstvene predrasude prema njima: da shvatimo da siromaštvo ne prestaje da bude siromaštvo ako ga sklonimo daleko od očiju kruga dvojke, da karton-naselja nisu problem zato što su ružna nego zato što neko nema izbora do da živi u njima, da nevoljnici koje oteramo u kontejner-naselje u šumi nadomak Barajeva ili u geto u Resniku nikad neće uspeti da se izbave iz njega bez nečije pomoći, i da to ne bi pošlo za rukom ni nama samima da smo se rodili pod limenim krovom. Tamo nema noćnog svetla nad skriptom. Nema gradskog prevoza kojim se stiže do radnog mesta ili škole. Nema čak ni adrese. I nema nikoga ko će te fotografisati, provući kroz filter na Instagramu i brendirati kao mladu, vibrantnu Srbiju, jer u toj fatamorgani za tebe nema mesta.