Tabui su, znamo to, postupci koje ne smemo učiniti da ne bismo trpeli negativne sankcije svoje okoline. Neke stvari su predmet tabua zato što ih smatramo svetim, nedodirljivim ili čistim. Zabranjen može biti, recimo, pristup određenim delovima hrama ili fizički kontakt s monarhom. Druga vrsta tabua su postupci kojih se gnušamo, kao što su incest, pedofilija ili čitanje „Informera“.

U oba slučaja, tabui nam govore o društvima koja su ih stvorila zato što označavaju šta su ta društva štitila i od čega su se branila da bi ostala na okupu, da bi zajednica bila moguća, ali otkrivaju nam i nevidljive niti društvene moći koje ih po potrebi konstruišu.

Tokom benevolentne vladavine Aleksandra Vučića, protesti će ubuduće morati da se održavaju prema jasno uspostavljenim pravilima. Građani to mogu činiti tiho, bez skandiranja, povika i stvaranja nepotrebne galame. Transparenti, ukoliko su neophodni, mogu da sežu samo do A4 formata. Parole će biti ambivalentne: „Hoćemo, ali ne insistiramo!”, „Ne damo naša prava dok ne podviknete!”, „Imamo umerene, razumne zahteve i iznećemo ih ako vam to ne smeta!” i slično.

U državi u kojoj sudski procesi protiv pripadnika političke klase najčešće zastarevaju, u kojoj je pozadina atentata na premijera i danas misterija, a osobe sa više desetina krivičnih prijava zbog dilovanja droge, iznuda i fizičkih napada šetaju slobodno, lako je pomisliti da pravosuđe služi samo za ukras. Međutim, naše tužilaštvo i sudovi i te kako umeju da pokažu agilnost. Sve što je potrebno jeste da proces bude savršeno besmislen.

Kada smo 2006. godine moja porodica i ja u Sloveniji doživeli ozbiljnu saobraćajnu nesreću iz koje smo pukom srećom izašli gotovo nepovređeni, bili smo prilično iznenađeni što su nas iz prevrnute olupine automobila izvukli lekari hitne pomoći i policajci, a ne tadašnji slovenački premijer Janez Janša praćen kamerama. Isprva smo mislili da je problem bio u tome što je u jarku završio samo jedan automobil, a ne, recimo, autobus ili čitava kolona, ali su nas ljubazni spasioci razuverili i rekli nam da Janša ne bi došao ni da smo prevrnuli putnički voz. Ispostavilo se da u inostranstvu ljudima u nevolji ne pomažu političari, nego profesionalci. Kulturološke razlike su čudo.

Predlog novog Zakona o radu otvorio je u javnosti opsežnu i oštru polemiku kakvu ta tema i te kako zaslužuje: od njenog ishoda zavise dometi ekonomskih reformi koje pokušava da sprovede novoustoličeni ministar privrede Saša Radulović, a koje će se i te kako odraziti na živote mnogih građana Srbije. Na obodima te debate pojavio se nedavno posve živopisan tekst Miše Brkića, „Propast reformi“, u kojem se autor bavi otporima na koje predlog zakona nailazi. Iako na prvi pogled pisan s pozicije ekonomiste, tekst ima vrlo jasnu ideološku potku i kao takav ga treba i čitati. Skicirajmo ukratko o čemu se radi.

„Pritilend je priti zemlja
mi smo ljudi priti
nema sumnje da će ovde
uvek tako biti!“

Atheist Rap: „Pritilend“

Našem društvu nije potrebna nikakva suštinska promena, nikakva velika reforma, emancipacija, nikakav društveni dogovor oko kojeg bismo se okupili niti nove vrednosti za koje bismo se založili. Zapravo, dobri smo baš takvi kakvi jesmo: mladi, urbani, moderni, brzi i savremeni. Sve što nam treba jeste reklamna kampanja koja bi sav taj naš ars vivendi koji živimo svakog dana predstavila strancima i navela ih da požele da kod nas uplate pun pansion, pomaze Palminu žirafu i najedu se u nekom beogradskom fast fudu.

Zaista? Naravno da ne, ali to je, u najkraćim crtama, objašnjenje za kampanju Lifestyle Serbia. Šta je kampanja Lifestyle Serbia? To vam je, dame i gospodo, sajt. Je li to neki izuzetan, originalan sajt? Ne baš, žao mi je.

Teško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Prošla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.