Cenzura na ledu

U Srbiji, nesreće, katastrofe i elementarne nepogode uvek dolaze u paru: najpre se desi nekakav zemljotres ili poplava, a zatim se unesrećenim ljudima na glavu obavezno sruče i predstavnici vlasti koji simuliraju kako im oni lično rešavaju novonastale probleme, dižu porušene kuće, izbacuju vodu iz štala i spasavaju stoku iz nabujale reke. Građani koji su proteklih dana ostali zavejani u svojim automobilima nadomak Feketića imali su sreću da im, između dve nepogode, u pomoć dođu i ljudi koji znaju svoj posao. Nakon što su spasioci proveli gotovo čitav dan čupajući ih iz smetova, medijski potencijal nanjušila je i politička klasa. Ono što je do tada bila mukotrpna rutinska akcija pretvorilo se po dolasku prvog potpredsednika Vlade u vikend-spektakl sa dramatičnim uključenjima sa terena, a bezimenim putarima i vojacima koji su prethodnu noć proveli ratujući sa snegom i ledom zasluženu slavu je preoteo Aleksandar Vučić time što je, nekako baš ispred kamera, prešao tridesetak koraka noseći jedno dete preko njive. Ponovljena u svim informativnim emisijama i preneta na većini naslovnih strana, ta scena je zasenila sve napore takozvanih običnih ljudi koji su tamo uradili pravi posao. Oni, naime, nisu u kampanji.

Ako nekome nije jasno zašto je problematično to što predsednik jedne stranke i visoki državni službenik svojeručno spasava ljude iz kolone zaglavljene u smetu, neka postavi sebi ova prosta pitanja: da li bi zavejani ljudi bili oslobođeni podjednako brzo i bez igrokaza pred kamerama, ili bi ostali nadomak Feketića do proleća? Kako su ljudi spasavani u sličnim situacijama pre nego što je Vučić došao na vlast? Ako iz zaglavljenog automobila treba da vas spasava član vlade, zašto su mene Slovenci lagali da to nije Janšin posao?

Reakcija onog dela građanske svesti koji nije uspešno anesteziran bio je neskriveni podsmeh. Kao i u slučaju Borisa Tadića, koji se tokom kampanje 2010. u poplavljenom Trgovištu raspitivao da li je kokoškama hladno i jesu li pod stresom, svi koji su u stanju da zagrebu ispod površine medijskog simulakruma lako su prepoznali novog glavnog glumca u staroj ulozi Zabrinutog Vođe. Usledio je baraž montaža, karikatura, mema i video-klipova kojim je detaljno razmontiran pokušaj nekih medija da Vučića predstave kao požrtvovanog spasioca građana od kataklizme holivudskih razmera.

Do ove tačke ne postoji, dakle, ništa neuobičajeno: imamo spasioce koji pokušavaju da pomognu ljudima u nevolji, imamo visokorangiranog političara koji pokušava da izvuče maksimum samopromocije iz nečije nesreće, i imamo građane koji ismevaju njegovu sramotnu izvedbu Bambija na ledu.

Ono što pak jeste neuobičajeno i nad čime bi se valjalo duboko zamisliti jeste reakcija na reakciju. Tabloidni dobermani osuli su preventivnu paljbu po svakome ko se nije namah oduševio heroizmom političara čijih je trideset koraka po njivi, reklo bi se, predstavljalo najvažniji poduhvat u čitavoj akciji spasavanja. Svako ko je prozreo i prezreo vulgarnu zloupotrebu zavejanih ljudi u svrhu predizborne kampanje proglašen je, predvidljivo, „kritičarem iz udobne tople fotelje“, a nisu izostali ni jeftini pokušaji da se podsmeh na račun superheroja Vučića predstavi kao ismevanje ugroženih ljudi. Nedostojni posao nastavili su bataljoni SNS botova: organizovanom masovnom zloupotrebom opcije prijavljivanja nedozvoljenog sadržaja, počeli su da uklanjaju kolektivnu zajebanciju sa društvenih mreža i Jutjuba, a na udaru su se našli čak i pojedini korisnički nalozi.

Politička klasa Srbije još uvek nije naučila čuveni Strejsend efekat: stvari koje se jednom pojave na internetu nije moguće tek tako skloniti, a svaki pokušaj da se to učini samo vodi do njihovog ubrzanog širenja. Brisanje jednog od popularnijih uradaka – snimka Vučića koji se tocilja po panonskoj tajgi, obogaćenog ciničnim titlom – izazvalo je revolt koji se proširio toliko brzo da je čak i naprednjačkom agitpropu postalo jasno da ga je nemoguće sakriti. Usledio je klasični manevar da se umanji nastala šteta: cenzurisani video-klip okačio je Aleksandar Vučić, tobož se čudeći tome što neko misli da on ima veze sa njegovim uklanjanjem. Zaista, kako je bilo ko mogao da pomisli da bi za cenzurom posegnuo potpisnik zloglasnog Zakona o informisanju, čovek koji je tim zakonom tlačio medije sumanutim kaznama, što je dovelo do gašenja „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše Borbe”, ministar države koja je ubijala novinare? Onima koje očigledno brisanje klipova sa Jutjuba nije uverilo da je posredi cenzura situaciju je na svom profilu na Tviteru razjasnio jedan od istaknutijih naprednjačkih veb-aparatčika, otvoreno priznajući da organizovanim prijavljivanjem cenzurišu društvene mreže. Nedugo potom, shvatio je da se takve sramotne činjenice ne iznose javno pa je brže-bolje cenzurisao sam sebe, ali posle tvitanja nema kajanja: njegovu poruku su snimili i počeli da prosleđuju mnogi. Bruka je dokazana.

Cenzura u Srbiji je ovom epizodom dobila potpuno novu dimenziju, jer se njeno težište počelo pomerati sa ućutkivanja redakcija na ućutkivanje samih građana. Doskora je bilo dovoljno pritisnuti konvencionalne medije, pokupovati ih, uceniti ili zastrašiti do nivoa autocenzure. Jačanjem uticaja interneta, posao cenzora se strahovito zakomplikovao: postalo je neophodno hakovati sajtove, što se 10. decembra desilo portalu autonomija.info, koji je objavio vest o nepotizmu guvernerke Jorgovanke Tabaković, čijoj ćerki je omogućeno da na predavanja u Beogradu odlazi službenim vozilom. Izvori opasnih misli postali su blogovi, pa je potezanjem političkih veza ućutkivan novinar Dušan Mašić, čiji je greh bio oštro javno pismo upućeno autorki jednog od vučićevskih tabloida. Solidarnošću mnogih, njegov tekst je danima kružio internetom i pročitan je nebrojeno puta. Pokušaji da se gase nalozi po društvenim mrežama korak su dalje u mrak, jer predstavljaju direktno ućutkivanje građana koji koriste svoje neotuđivo pravo da kritikuju vlast. Na sreću, pokazalo se da je takav pritisak vrlo pipav poduhvat čak i u našem duboko apatičnom, poslušništvu sklonom društvu, a Vučićev uzaludni demanti dokazuje razmere spontane reakcije velikog broja ljudi.

To otkriva i jednu vrlo važnu a često previđanu činjenicu. Potreba da se cenzurišu čak i sitni, individualni izrazi nezadovoljstva otkriva koliko se zapravo Vučić i njegova klika plaše svake otvorene kritike i koliko ih je – uprkos busanju procentima – lako poljuljati. Prvi Među Potpredsednicima to potvrđuje obaveznom pasivno-agresivnom reakcijom na neugodno novinarsko ili poslaničko pitanje, jer svako od njih predstavlja novu naprslinu na oreolu koji je sam sebi nacrtao. Prenaduvani mehur naprednjačkog rejtinga u jednom trenutku će se, pritisnut ogromnim očekivanjima koja sam pothranjuje, neminovno rasprsnuti. Neskriveni podsmeh na račun glumatanja nedostojnog filmova B-produkcije prvi je znak da se to može desiti skorije nego što iko očekuje.

Dokle god nas iz snežnih nanosa, zapaljenih zgrada i poplavljenih naselja budu spasavali partijski superheroji kojima iza uskovitlanog plašta sevaju novinarski blicevi, nećemo biti ništa više od statista u njihovim predizbornim spotovima. Odgovoran, težak i često opasan posao spasilačkih službi ne sme se zloupotrebljavati ni za čiju predizbornu kampanju i podizanje rejtinga, a jedini način na koji državni funkcioneri mogu da pomognu pravim spasiocima jeste da im obezbede sva neophodna sredstva za rad i da im se maknu s puta. Uprkos Vučićevom zadihanom nabrajanju helikoptera, tenkova i guseničara, vlada čiji je on de facto premijer uradila je upravo suprotno, srezavši prošlogodišnjim rebalansom budžeta sredstva Sektora za vanredne situacije za čitavih milijardu i dvesta miliona dinara. Time se sve što je Prvi Među Potpredsednicima uradio, neustrašivo se gologlav slikajući na vetrometini kraj Feketića, svelo na ispravljanje posledica odluke da se štedi baš na zaštiti od elementarnih nepogoda. Koloni vozila zaglavljenoj u nanosima trebaju profesionalne službe, mašine za čišćenje snega i dobro obučeni timovi ljudi koji znaju šta treba da rade, a ne maneken koji pred kamerama improvizuje lični akcioni film. Dobra improvizacija, uostalom, počiva na pretpostavci slobode mišljenja i govora – a u toj se oblasti, reklo bi se, Aleksandar Vučić snalazi jednako loše kao u feketićkom snegu.