Piše: Nebojša Milenković
 
Kada sam juna 2013. godine osnovao Facebook grupu pod nazivom Bojkotuj Utisak nedelje. Nemoj da gledaš. Ne komentariši. Pozovi prijatelje da i oni učine isto to!, u prigodnom proglasu/obrazloženju za njeno pokretanje napisao sam:

Već dvadeset godina konstatujemo kako ovom zemljom vlada ista rotirajuća kasta političara na vlasti i u opoziciji. Već dvadeset godina javni prostor oblikuju samozvani analitičari i jedni te isti političari bez iole ličnog i intelektualnog integriteta ili pak elementarnog poštenja i morala.

Kada smo 2006. godine moja porodica i ja u Sloveniji doživeli ozbiljnu saobraćajnu nesreću iz koje smo pukom srećom izašli gotovo nepovređeni, bili smo prilično iznenađeni što su nas iz prevrnute olupine automobila izvukli lekari hitne pomoći i policajci, a ne tadašnji slovenački premijer Janez Janša praćen kamerama. Isprva smo mislili da je problem bio u tome što je u jarku završio samo jedan automobil, a ne, recimo, autobus ili čitava kolona, ali su nas ljubazni spasioci razuverili i rekli nam da Janša ne bi došao ni da smo prevrnuli putnički voz. Ispostavilo se da u inostranstvu ljudima u nevolji ne pomažu političari, nego profesionalci. Kulturološke razlike su čudo.

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti - njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virtuelno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Ono što primećujem jeste da danas svako nalazi da je kompetentan da bude likovni kritičar i da je glavni kriterijum za sud o vrednosti nekog umetničkog dela kritičareva dnevna soba – sakralni prostor u kome je centralno mesto namenjeno TV-u, dok se na zidovima panoramski prostiru umetnička dela koja slave lepotu i uzvišenost šarenog cveća u staklenoj vazi, na policama se ređaju jeftina izdanja dekorativnih knjiga a na bakteriološki ispravnom podu se igraju dekorativna deca.  E pa dragi moji, umetnost odavno nema dekorativnu funkciju već postavlja pitanja koja vaši dekorativni mozgovi nisu u stanju da postave. A nisu u stanju zato što su sistematski godinama zaglupljivani. Da, vi ste krpe koje nisu u stanju da postave jedno obično „Zašto?“. Zašto je Danijela Tasić izabrala figuru raspeća? Šta je ona time htela da kaže? Koja pitanja otvara njen rad?

Pre desetak dana na redovnoj sednici SANU akademik Ivan Jevtić pozvao je Akademiju, ali i Vladu Srbije da reaguju protiv rijaliti emisija kao što su Farma i Veliki brat koje, prema njegovom mišljenju, ugrožavaju mentalno stanje nacije. ,,Treba da postoji sloboda medija, ali ne i zbog nečega što dira direktno u mentalno stanje nacije, Akademija je dužna da na neki način reaguje. Treba pronaći način da se reaguje i zatvore ti izvori zla. To je nezdravo i treba mu stati na put”. Naravno, izjava je izazvala medijsku pažnju, osvanuli su naslovi poput “SANU protiv Farme”, dan ili dva je ova tema razvlačena po medijima, lamentiralo se nad štetnim uticajem vašarske zabave, pominjana je poznata uloga SANU... I šta sad? Pa, ništa. Po običaju, sve će prekriti ,,plava trava zaborava“.