Povodom cenzurisanog rada ili slika lule nije isto što i lula

Rad mlade umetnice Danijele Tasić je metafora i to bi trebalo da bude jasno svakom ko je prošao kroz obrazovni sistem. Ali izgleda da nije. Metaforom se jedan predmet ili pojava opisuje pomoću drugog ili njemu sličnog, jedan pojam se zamenjuje drugim po analogiji njihovih značenja. Umetničko delo se može čitati na više načina a Andrej Fajgelj je odabrao ono najgore – bukvalno, osluškujući osećanja (a ne razmišljanja) potencijalne publike. Glavni problem je u očigledno sličnosti označitelja – motiva raspeća, a niko ne postavlja pitanja kako je došlo do te sličnosti. Rad Danijele Tasić sam doživela kao predstavu modernog ropstva – čuli ste za izraz „razapet sam na sve strane“ i ne vređa vas? Navikli ste da budete poniženi od strane centara moći i to vam je ok? Nemate problem sa tim što ceo život radite za jednu kuću koja se pretvara u vaš grob? Izvori vaših frustracija su skupe krpice, simulacija sreće sa kojom se susrećete na društvenim mrežama i predmeti koje ne možete sebi da priuštite – i to vam nimalo ne smeta? Patite što nemate novac za letovanje? Osećate kako vas novac koga nikada nema dovoljno razapinje na sve strane jer svima dugujete: banci, prijateljima, roditeljima – a gde su tu vaše želje, krpice, školovanja, zimovanja? Vi, baš vi, tako nevini i čisti razapeti ste zbog sopstvene pohlepe, ogoljeni ste i obezličeni ali čvrsto grabite taj novac, tu veliku lovu koja je zapravo i izvor vaše patnje – to se može čitati kao jedno od značenja rada Danijele Tasić. No problem je u sličnosti pojmova označitelja. Motiv raspeća predstavlja žrtvovanje pojedinca zarad iskupljenja greha čovečanstva, on prikazuje Hrista razapetog na krstu. U radu Danijele Tasić krst nije prikazan zato što čovek pohlepom postaje sam svoj krst  i žrtva svojih sitnih interesa. Nije prikazano lice čoveka jer je on svako od nas. A problem je u tome što se idolizuju predmeti/označitelji a zaboravlja se na suštinu na ono što je označeno, ili je u pitanju prosto nesposobnost ljudi da je protumače.

Vera nije zlatni krst na lančiću, ni brojanica, ni ikona u dnevnoj sobi, vera nije ni freska u manastiru, ni uramljena slika pokojnog patrijarha – to su predmeti – simboli, koji upućuju na određene religijske teme i motive ali pre svega to su predmeti! Nije vera ni odlazak na liturgiju nedeljom – to je konvencija, to je verski ritual. Vera je mnogo više od predmeta i rituala. E sada, povređena su verska osećanja. A pitam se, gde su verska razmišljanja, kojima bi bilo jasno da predstava Hrista nije isto što i sam Hrist. I verujem da postoje vernici koji bi pomenuti rad protumačili na pravi način. Ali im nije pružena prilika jer je rad cenzurisan, što je pogrešno. Edukacija, a ne cenzura. Navikli ste na površnost u svemu – informacijama koje samo preleću preko ekrana, u tumačenjima, kritikama, osećanjima, razumevanju sveta. Banalizovali ste apsolutno sve, i zato vas sve i vređa, u tome je problem. Niste u stanju da razumete složenije umetničke strukture, da bar pokušate da protumačite šta vam one govore. Ne, umetnost nije protiv vas, glupost jeste.

Slika lule nije isto što i lula, to znamo od 1929. godine. Sada je 2013. godina. Toliko.

Autorka: Anja Marković
Preneto sa napoljusuljudi.blogspot.com