Ono što primećujem jeste da danas svako nalazi da je kompetentan da bude likovni kritičar i da je glavni kriterijum za sud o vrednosti nekog umetničkog dela kritičareva dnevna soba – sakralni prostor u kome je centralno mesto namenjeno TV-u, dok se na zidovima panoramski prostiru umetnička dela koja slave lepotu i uzvišenost šarenog cveća u staklenoj vazi, na policama se ređaju jeftina izdanja dekorativnih knjiga a na bakteriološki ispravnom podu se igraju dekorativna deca.  E pa dragi moji, umetnost odavno nema dekorativnu funkciju već postavlja pitanja koja vaši dekorativni mozgovi nisu u stanju da postave. A nisu u stanju zato što su sistematski godinama zaglupljivani. Da, vi ste krpe koje nisu u stanju da postave jedno obično „Zašto?“. Zašto je Danijela Tasić izabrala figuru raspeća? Šta je ona time htela da kaže? Koja pitanja otvara njen rad?

Još jednom je izvesni događaj, čija se nesmiljena najava u većinskoj Srbiji doživljava kao apokaliptičarska tendencija zamaljskog šar(m)a, dobio oznaku zbivanja „visokog bezbednosnog rizika“. I još jednom je država pokazala silu da zabrani, ali ne i moć da zaštiti ili odbrani osnovna ljudska prava. Da, još se jednom u noću prikrivenoj varijanti „održala“ kompresovana – short version – Parada  ponosa u Beogradu. I glave su, kako tvrdi režim, sačuvane. Ali samo zato što im nije dozvoljeno da se po dnevnom svetlu na ulicama promole. Tim načinom im se svakako šalje nedvosmislena poruka da tako treba i da ostane. 

Autor: Vladimir Arsenijević

„Rukopisi ne gore“, ključna je rečenica iz romana „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova. Izgovara je Nečastivi lično, u ulozi stručnjaka za magiju Volanda, obraćajući se Majstoru, jednom od glavnih junaka knjige i po mnogo čemu alter-egu samog pisca, dok mu vraća rukopis koji je ovaj, u očajanju, spalio, uveren da to čini jednom zauvek. Kad, međutim – eto vraga!

I to doslovno.