Cenzura, zanat najstariji

Ovaj veliki roman, koji govori o mnogim (tragikomičnim) posledicama iznenadne posete đavola i njegovih živopisnih pomoćnika Moskvi Bulgakovljevog (i Staljinovog) vremena, zaista je nastao po sećanju na prvobitnu verziju rukopisa koju je autor uništio u plamenu, u jednom od čestih napada straha i gađenja. Multižanrovski i multifabularan, rekonstruisan je iz pamćenja i stvaran dugo i mukotrpno, čitavih dvanaest godina, od 1928. pa sve do prerane i mučne Bulgakovljeve smrti od nefroskleroze 1940, uprkos večitoj izvesnosti da nikada neće biti publikovan.

Cenzura je, u slučaju Mihaila Bulgakova, bila tako podrobna da će morati da prođe još punih dvadeset šest godina od smrti autora i čak trinaest od smrti Josifa Visarionoviča Staljina, pre no što njegovo remek-delo napokon ne bude pušteno iz bunkera i po prvi put objavljeno u Sovjetskom Savezu tek godine 1966.

I to u skraćenom – cenzurisanom – obliku.

Bulgakov je, na žalost, samo jedna od mnogobrojnih žrtava brutalne ideološke cenzure koja je u to mračno doba bespoštedno sprovođena u nekadašnjem SSSR-u pod gvozdenom pesnicom baćuške Staljina. Dosledno zabranjivan i držan na krajnjoj margini, u doba čistki koje su odnele na hiljade ljudskih života, ipak je, Staljinovom ne baš očekivanom milošću, uspeo da izbegne hapšenje i nasilnu smrt, ali je uspešno dokrajčen potpunom onemogućenošću da objavljuje knjige, piše za štampu ili pozorište.

Slična, pa i mnogo gora sudbina od Bulgakovljeve, uostalom, sledovala je velikom broju umetnika i mislilaca tokom tog tragičnog istorijskog perioda između dva svetska rata u komunističkom SSSR-u koji nepogrešivo vezujemo za Staljinovo ime.

Stvari u isto vreme, naravno, nisu bile ništa bolje ni i u nacističkoj Nemačkoj. Samo - drugačije. Tamo su, naime, već 1933. godine, neposredno po dolasku nacista na vlast, knjige autora proglašenih nepodobnima (znate već: Jevreja i drugih ne-arijevaca, komunista i drugih levičara, homoseksualaca itd.) gorele na lomačama potpaljenim ispred univerziteta i javnih biblioteka u najvećim nemačkim gradovima, uz nacistima izuzetno svojstvenu i dragu, ekstremno elaboriranu neopagansku ritualistiku. Ogromne buktinje u kojima je, po zamisli Firera i njegovih najbližih saradnika, nacističkih inženjera podaničkih duša, trebalo da zauvek bude u pepeo pretvorena slobodna misao, i plamteće baklje u visoko uzdignutim rukama naci-studenata, urezale su se od tad pa zauvek u kolektivnu svest ljudske vrste. Stoga danas ovaj vid ničim obuzdane cenzure najčešće dovodimo u vezu upravo s totalitarnim ideologijama iz prve polovine dvadesetog veka. Iako je ona, naravno, postojala i davno pre njih, a postoji i danas, i postojaće, reklo bi se, dokle god postoje ljudska društva, kao i ljudska vrsta uopšte.

Uz prostituciju, cenzura je, svakako, jedno od najstarijih ljudskih zanimanja. Otkad je ideja, ima i onih koji poseduju volju i moć da ih zabrane, povuku iz javne cirkulacije, unište, kao i da njihove autore onemoguće u radu, izlože javnoj poruzi, obaspu fabrikovanim optužbama, pa čak i odvedu u zatvorsku ćeliju, logor, na gubilište, vešalište, pred streljački vod.

Danas su stvari onako, globalno uzev, u tom smislu verovatno bolje nego ikada pre, ali ujedno i znatno mutnije. U komplikovanoj, nikad sasvim jasnoj igri našeg vremena, političari su tek drugorazredni igrači, a nekadašnji vrhovni patrijarhalni autoritet, oličen u Fireru, Baćuški, Dučeu, ili njihovom objedinjenom literarnom liku, Orwellovom Velikom bratu, odavno je ustupio vodeće mesto svom znatno perfidnijem parnjaku - Malom bratu. Sve je oko tog Malog brata, za razliku od onog nekadašnjeg Velikog, anonimno i bezimeno, time i neuhvatljivo.

Sistem je uvek najsnažniji upravo onda kada tvrdi da ne postoji.

Vreme u kom živimo licemerno je do srži i retko naziva stvari svojim pravim imenom. Iako nudi (nenamerne?) slobode koje ljudska vrsta ranije nije poznavala, ono nikako nije doba bez cenzure i cenzora – Kina, Iran, Severna Koreja više su nego očigledni primeri - već naprosto doba kada su centri moći i kontrole, u značajnom delu sveta, fragmentarniji, diskretniji i neuhvatljiviji nego ikada pre. U onom pitanju nad pitanjima svih savremenih društava - „Koliko fašizma?“ - koje je svojevremeno s izrazitom preciznošću definisao Rastko Močnik, kao da preteći odzvanja i njegovo esencijalno potpitanje: „Koliko cenzure?“

Nedavno je - 15. aprila - Kancelarija za intelektualnu slobodu Asocijacije američkih biblioteka – ALA (American Libraries Association) – objavila spisak od deset najčešće cenzurisanih knjiga u 2012. godini. Na večno rastućoj listi proskribovanih naslova u SAD, nekad zabranjivanim knjigama, od kojih neke spadaju u sâm vrh svetske književnosti, poput Joyceovog „Uliksa“, „Paklene pomorandže“ Anthonyja Burgessa ili Huxleyovog „Vrlog novog sveta“, pridružio se, tako, i prošlogodišnji globalni književni mega-hit „Pedeset nijansi sive“ autorke E.L. James. I to, na žalost, ne zbog onoga što ta knjiga objektivno jeste - nesuzdržano loša proza koja vređa najelementarniju inteligenciju i najpopustljiviji književni ukus - već iz razloga definisanih rigidnim cenzorskim odrednicama kao što su „uvredljiv jezik“ ili „seksualna eksplicitnost“.

Na istom spisku našao se još jedan planetarni hit - „Lovac na zmajeve“ Halleda Hosseinija. Ova knjiga je od strane agilnih američkih cenzora okarakterisana kao „uvredljiva“ zbog „tretiranja homoseksualnosti“. Uz već neizostavnu „seksualnu eksplicitnost“, naravno.

Da je i roman „Voljena“, dobitnice Nobelove nagrade za književnost Toni Morrison, proglašen „seksualno eksplicitnim“, to, mislim, i nije potrebno posebno naglašavati. Cenzori će tu vražju „seksualnu eksplicitnost“, uostalom, pronaći i u receptu za puding od vanile ako treba („'energično mešajte'??? hmmm...“), a ovoj optužbi dodate su i uobičajene zamerke poput „eksplicitnog nasilja“ i tome slično.

Čak ni činjenica da je knjiga „Voljena“ objavljena danas već davne 1987. godine te da je naredne 1988, pre punih dvadeset pet godina, dakle, nagrađena Pulicerovom nagradom, nije zaustavila nepokolebljivu cenzorsku odlučnost. Mogućnost cenzure, naime, nikad ne zastareva.

Pored ovih poznatih dela, na spisku se nalazi i čitav niz nama nešto manje poznatih knjiga i autora. Među njima je i nekoliko naslova namenjenih deci i omladini. Svi su oni listom okarakerisani kao „nepodobni za predviđenu starosnu grupu“. Knjige za najmlađe čitaoce, tako, zaradile su etikete s oznakama kao što su „uvredljiv jezik“ ili „rasizam“ ili „seksualna eksplicitnost“ ili „droga/ alkohol/ pušenje“ ili „samoubistvo“ ili „homoseksualnost“ i poslate pravo u bibliotečko-cenzorske ropotarnice književne istorije.

Ili barem to cenzori tako vole vide.

Naravno, ta neumorna cenzorska agilnost u današnje vreme ima nečeg smešnog u sebi barem u onoj meri u kojoj vazda visokoparno cenzorsko moralizatorstvo izaziva mučninu. Knjige u Sjedinjenim Državama više ne zabranjuje vlada te zemlje, iako je i ona to svojevremeno umela da čini, već se cenzura najčešće odvija na lokalnom nivou, sprovode je pojedini ogranci bibliotečke mreže, škole, gradovi, a zabrane su najčešće inicirane pismima „zabrinutih građana“, Poput pravih literarnih crvenih kmera, „zabrinuti građani“ vredno čitaju, i nadležne u pismenoj formi promptno upozoravaju na bilo koju naznaku „eksplicitnog“, te time, je li, društveno neprihvatljivog sadržaja ove ili one knjige. Što, sve zajedno uzev, generalno mučni dojam čitave ove dobrovoljne cenzorske aktivnosti baš nimalo ne umanjuje.

A da stvar bude baš krajnje patetična, danas su takve zabrane praktično simboličke. Svaka na lokalnom nivou „zabranjena“ knjiga lako se, uostalom, može kupiti preko interneta. Međutim, sama činjenica da su ovakve zabrane (ma koliko ograničenog dometa) i dalje na snazi, da se čak srazmerno retko preispituju te da ne podstiču bog zna kakvu javnu raspravu, uistinu zabrinjava.

U poslednje vreme i Turska je takođe često kritikovana zbog sve češće cenzure knjiga i drugih umetničkih dela. Nedavno je zabranjeno prikazivanje čuvene tv-serije „The Simpsons“ a tzv. Vrhovni odbor za radio i televiziju odredio je pozamašnu novčanu kaznu TV stanici koja se drznula da prikaže specijalnu uskršnju epizodu „Tree of Horror XXII“ u kojoj je, pored mnogih drugih blasfemija, prikazano i javno spaljivanje Biblije. Taj novi religijski cenzorski konzervativizam u inače sekularnoj turskoj republici izazvao je poprilično ogorčenje kako onog liberalnijeg dela domaće tako i svetske javnosti.

Nacionalni ponos cenzora doprineo je da čak i hit serija HBO „Igra prestola“ u Turskoj bude zabranjena. Turci su, objašnjeno je, u njoj nepravedno portretisani „kao varvarsko pleme s perverznim religijskim ritualima“. I to bi bilo sasvim u redu, samo da u seriji nije reč o potpuno iskonstruisanom „fantasy“ miljeu i jednom svetu dramatično drugačijem od našeg u kom ima demona, zmajeva i kojekakvih drugih čudesa ali od Turaka (kao ni od bilo kog drugog postojećeg naroda) nema ni pomena. Ali ne može se, očito, od cenzora – koji, prirodno, živi u trenutku i ne vidi dalje od sopstvenog nosa – očekivati baš tolika istančanost u rasuđivanju.

Uopšte, cenzura u ovoj zemlji u poslednje vreme tako intenzivno dobija na zamahu da se povremeno čini kao da je baš svašta moguće. Tako je nedavno u turskim knjižarama zabeležen nagli porast prodaje knjige Johna Steinbecka „O miševima i ljudima“, originalno objavljene u SAD davne 1937. godine, i to nakon nezvaničnih najava da bi ova knjiga mogla da bude povučena s knjižarskih rafova zbog nemorala.

(Što i ne bi trebalo posebno da čudi s obzirom da se Steinbeckov roman iz istih razloga nalazi na spominjanom spisku knjiga cenzurisanih u SAD koji svake godine objavljuje i dopunjuje ALA, Asocijacija američkih biblioteka.)

Iako je tursko Ministarstvo obrazovanja brže-bolje odbacilo ove glasine, a Steinbeckovo remek-delo na kraju zaista nije bilo povučeno iz prodaje. sve to nije sprečilo ogroman broj ljudi da poveruje u čitavu stvar, što je već samo po sebi dovoljan dokaz da u poslednje vreme ima nečeg trulog u savremenoj Turskoj. Mnoga druga dela i mnogi drugi autori, uostalom, doživeli su sudbinu koja je, srećom ipak ostala uskraćena Steinbecku, a sve to je čuvenu tursku spisateljicu Elif Safak navelo da tweetuje sledeću poruku: „Knjige su otporne. Što ih više zabranjujete ili pokušavate da ih zabranite, to ih više ljudi čita.“

„Rukopisi ne gore“, dakle.

Ova Bulgakovljeva rečenica iz romana „Majstor i Margarita“ predstavlja verovatno jednu od najutešnijih i najvažnijih poruka ikad napisanih. Barem za sve one koji se bave pisanom reči. I/ili koji, iz ovog ili onog razloga, još uvek snažno žele da veruju u nju. Ponavljamo je, stoga, neprestano, variramo je i fraziramo, ali njena poenta uvek ostaje tu. Što se autora ove duboke i đavolski svedene istine tiče, on je naprosto morao da veruje u njenu istinitost i moć – drugog izbora i nije imao. Ali, Bulgakovljev tamni humor bio je deo njegove suštine i utoliko verovatno i nije čudo što ju je stavio u usta samom Nečastivom. Umro je onda nakon što je okončao rukopis ili je rukopis okončao onda kada je umro, sasvim svejedno.

Sama činjenica da je njegov roman nad romanima pisan za fioku, uski krug prijatelja, i eventualno za neku sasvim nezamislivu budućnost, a da danas ta knjiga, kao i čitavo njegovo delo, predstavlja nezaobilazno štivo za sve koji žele da shvate period Staljinove vladavine SSSR-om, i da o Staljinu saznajemo preko Bulgakova a ne o Bulgakovu preko Staljina, kao i činjenica da su tolike druge knjige, koje su u svoje doba bile zabranjivane, spaljivane, proganjane, napadane, optuživane za sve i svašta, kasnije ipak svrstane među svetske klasike i važne označitelje vremena koje se prema njima tako grubo i nepravedno ophodilo, snažno potvrđuje Bulgakovljevu esencijalnu rečenicu. Cenzorsko nasilje, ma koliko drastično, uvek se pokazivalo kao uzaludno na duge staze. A najčešće i kontraproduktivno.

Tri kratke reči stručnjaka za magiju Volanda tu su da ih zauvek opominju na to.

Vladimir Arsenijević; 
Tekst prenet sa Peščanika