Teško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

“Šta se vrpoljiš tako? Je l’ ti neudobna stolica? Bije ti Sunce u lice? 'Oćeš da se zamenimo? A ti, ‘de si pobegla? Primakni se malo, neću da te seksualno uznemiravam. E, pazite, ono, frka je. Nije svejedno, sve menjaju u KC. Čistka, samo njihovi ljudi. Meni to ne smeta. To im i pripada. Provali, sve su ili SPS ili SNS. Da znam kako to ide i ja bih se negde učlanio ali se menjaju brže nego generali u banana - republikama, ne mogu to da povatam. Bili i ovi iz Regiona s njima pa i oni pali za tri meseca. Kako? Znam ko je zadužen za nas. Čuo sam za njega. Bio je „žut“ od glave do pete, namazao ga farbom Tadić lično, ali ono, nema frku od toga da radi posao i s njima. Završio je poslove kod njih pa će biti dobar i ovima. On je pre svega menadžer čovek. Veliki „igrač“. Pa da. Oni su glupi  za to. Nemaju pismene ljude. Ovo da su glupi, to je između nas. Okej? Ali, nisu ni oni mutavi. Nije im bitno da li je mačka crna ili bela. Dobro, u ovom slučaju je mačka žuta. Hehehe, hrk, hrk! Bitno je da, znači, mačka bez obzira koje je boje, lovi miševe. DS, SPS, ko će sad da se zeza s tim? Da, on je sad dobar sa SPS. E, ako bude SPS  - milina. Ma i ako bude SNS – to isto. Pustite me da radim ono svoje, ne pitate me ništa i to je to. Šta ima ja da se bunim? Neću valjda da dižem revolucije? Ma, digao bih revoluciju, al’ da imam leđa... Eeee! Ne uspevaju revolucije koje nemaju leđa. Samo ginu bezveze. Neće mene tako da zajebu, ja da se bunim a oni da se izmaknu. Posle mene da stavljaju na neke „crne liste“ i hejtuju! Neka, hvala. Znači, da. Ko voli da se buni i da se žali nek’ izvoli pa će da ga srede k’o mladog majmuna. Lako je tuđim “crvenim banom“ gloginje mlatiti. Hehehe, hrk,hrk!  Jeste, lože se kod nas neki klinci na to. Oni što imaju nerealna očekivanja. Misle da svet sam njih čeka. Ćuti tu, ionako ti tata i mama plaćaju za to. To je da se ima, da se okači, ne da ti koristi. Džabe ti to bez životne škole. Mi smo, lepa moja, završili Akademiju, treba da budemo neka elita a vidi nas sad. Pa je l’ tako? Da, ja sam poručio kapućino... Hvala. Zadrži sitno. A? Jeste, da. Možemo nešto da sredimo. Neki projektić ili tako nešto a ispred celog KC. Ali nemoj mi nešto što je nacionalno, tradicionalno i nemoj mi nešto što je politički korektno. Neću ja da se upecam na to. Ima odma’ da me stave na „crnu listu“. Na šta mislim? Vidi kako, imaju ono sa starim veštinama. Kapiraš? Koje stare veštine i zanati? Kako je moja baba heklala i pravila Vilerove goblene, je l’ to? Pa svi u KC znaju da je to zajeb. I da je dosadno. Pazi, jeste, država daje pare na to ali nije neka kinta. A imamo tu i ove politically correct. Ma, znaš ono, za slepu decu, za ometenu decu, za gejeve, za manjine,  za matore a nepismene, to neću isto. Zašto? Klizav teren, jebote! Znači, kažeš jednu pogrešnu reč i odmah ti se nakače ovi iz nevladinih pa onda kolege počnu da lažno svedoče o tebi i dok ti dokažeš da nisi kriv prođe brzi voz. Postoji bre samo napad – ne postoji demanti. Ima posle i za deset, dvaes godina da kažu: „ Aaaa, tvoje ime mi zvuči poznato... Da nisi ti onaj koji je zlostavljao slepu decu?“. Hehehe, hrk, hrk!  Pusti bre, neću da me pamte po tome. Nego, lepo, da tražimo lovu na pravom mestu od pravih ljudi. Ja znam da neki u KC žele da me blokiraju, znam i ko su. Što te gledam tako? Jer znam ko su. Ne mislim da si ti, samo ’oću da pogledaš ove moje plave okice i shvatiš da je situacija ozbiljna. Neki ljudi rade protiv mene i ti, znači, znaš ko su. Da, Miljković je jedan od njih. Ali, tu su i mala Dana i onaj Rozomir. Kako ne znaš Rozomira? Onaj što je urgirao protiv mene kad me doveo ujka. Pa da, taj! Matori klempavi. Ima tolike uši da njima ’vata signale iz svemira. Hehehe, hrk, hrk!  E, bez zezanja - možemo da uglavimo ovo. Njemu u inat. Pazi, ne zanima me koga i kako i čime i u šta. Ako treba - učlanjujemo se. To nije sporno. Samo da znamo šta se nudi. Jer, vidi, ovo može da ispadne mnogo dobro. Da, i za klince. Nego, slušaj, ti poznaješ igrače. To je najbitnije. Znam i ja par ali su tvoji dobri. Meni, ovaj, nama, stvarno trebaju dobri igrači. Možeš da budeš sto puta obrazovaniji i pametniji od mene ali ako nisi „igrač“ to ti ništa ne vredi. A dobar „igrač“ uvek traži prave ljude. Mi smo ljudi za njega, sto posto. Ovo, ako nađemo pravog igrača, može da nam bude dobro i zbog love i zbog kontakata i zbog prijateljstava i još se i putuje. Pa da, što da ja sebi plaćam avionsku kartu. Pusti sad to. Pare nisu tvoje pa nema ni razloga da se brineš. Državno je to. Hehehe, hrk,hrk!“

Srbija je podržala vladu Japana u njenim naporima da ispravi katastofu za koju je direktan krivac. Njene agencije su dužne da nadgledaju operatere i firme koje proizvode nuklearnu energiju i koja je znala da firma TEPCO nije ispunjavala sigurnosne standarde, tj. da instalacije i reaktori u Fukošimi nisu bili zaštićeni od cunamija. Naravno, to se sa lakoćom previđa, kako smo već navikli videti i kod drugih katastrofa prouzrokovanih izlivom nafte, gasa ili sl. Za korporacije to je uglavnom prevelik dodatni trošak, koji čini kompaniju globalno nekonkurentnom tako da i sama vlada po zakonima tržišne kompetitivnosti podržava tu logiku. Na kraju to plate građani, dok vladi i korporacijama ostaje najvažnija ušteda koja povećava profit. Kontaminacija ljudi, biljaka, životinja, tla tim ljudima je gotovo nevažna, što je monstruozno i jezivo ali istinito. Takve firme kao i njihovi bankarski pandani su previše velike i važne da bi propale, „too big to fail“.

Stara kineska poslovica kaže, parafraziram: „Kakva je muzika u državi – takva je i država“. Dodao bih da su satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Druga decenija 21. veka je doba pop - muzike, prolaznih hitova i površnih zadovoljstava. Manje - više isto tralalala ćete čuti bilo gde. Uz „lokalni začin“: Iglesijas za hispano – područje, Tarkan i naslednici za Malu Aziju, Karleuša za Balkan, Lady Gaga za SAD  i ostatak sveta. Ali, humor nije isti. Negde ga, navodno, uopšte nema (Nemačka, Skandinavija, Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika Britanija) ili koristi u satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj Rusiji. Smejati se u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako stvari stoje s bratskom Srbijom? Slično, bogami.

Na zapadnom Balkanu danas se i najbezazlenija jugonostalgija smatra, s pravom, opasnom u vremenu brisanja jednog pamćenja i konstruiranja novoga (ili u vremenu prisilne amnezije i prisilnog pamćenja) (Ugrešić, 1996), jer remeti novu nacionalističku sliku prošlosti. Najopštije govoreći, danas su prisutne dve vrste pamćenja socijalizma, tj. dve odvojene dimenzije opažanja i procene socijalističke prošlosti: prva se odnosi na komunistički politički sistem, a druga na društvenu stranu poretka na nivou svakodnevnog života i ličnih biografija. Prva dimenzija obično je negativna, druga je složenija i dvoznačnija. Prva se oslanja na službena dokumenta i propise, druga na oralnu istoriju, tj. na doživljaje koji se prenose usmeno.